Superbogati izbegavaju svoju odgovornost

Dugogodišnji ekonomista Svetske banke, sada profesor na Univerzitetu City u Njujorku Branko Milanović, jedan je od najčuvenijih istraživača socijalne nejednakosti, raspodele bogatstva i razlike u prihodima. U razgovoru za nemački Spiegel kaže da se plaši da je pandemija korona virusa produbila podelu bogatstva, a da su oni koji su najviše profitirali od krize očigledno prekršili svoje obećanje da će pomoći zemljama u nevolji.

„Mislim da se treba plašiti da će se jaz između bogatih i siromašnih država još više povećavati. Kina je sada globalna zemlja srednje klase. Ako snažno raste, kako su krenuli, povećaće globalnu nejednakost, a ne smanjiti je, kao što je to bio slučaj tokom poslednjih 40 godina. Istovremeno, zemlje poput Indije, koja će verovatno doživeti dve godine snažnog negativnog rasta, ekonomski zaostaju“, kaže prof. Milanović.

On dodaje da, iako je još uvek rano za neke konačne zaključke, nedavne studije pokazuju da nejednakost pada u mnogim zapadnim zemljama zahvaljujući ogromnim programima državne pomoći. S druge strane, može se, kaže, primetiti da superbogati u zapadnom svetu izbegavaju svoju odgovornost.

„Još se sećam kako je globalna elita, tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, obećavala da će deo svog bogatstva iskoristiti za borbu protiv vanrednih situacija. Nažalost, malo toga se videlo u prethodnih nekoliko meseci. Reči i postupci su bili dijametralno različiti. Neaktivnost velikih bogataša u SAD posebno je primetna“, ističe prof. Milanović.

Dohodovna elita na Zapadu, naglašava prof. Branko Milanović, ima koristi od visokih prihoda od investicija, ali sve više i od rada. Sada su ekstremno bogati i vrhunski lekari, pravnici ili programeri.

„U klasičnom kapitalizmu 19. i 20. veka samo su preduzetnici i kapitalisti bili na vrhu piramide dohotka. Promena kojoj svedočimo je, međutim, dugoročni trend . On ima dobru stranu, jer niveliše stari opozicioni odnos između rada i kapitala. Istovremeno, štiti elitu, desetak procenata najbogatijih, od gubitaka, jer njihov prosperitet dolazi iz više izvora, kako iz rada visokostručnih kadrova, tako i iz kapitala. To privilegovane klase čini ekonomski i politički uticajnijim i još snažnijim“, objašnjava prof. Milanović.

Na pitanje nemačkog lista da li će srednja klasa, koja je već pretrpela ekonomske gubitke u prethodnih nekoliko decenija, dodatno propadati, prof. Milanović odgovara da postoji niz znakova koji ukazuju na to.

„Pandemija je pokazala da, uz pomoć savremenih sredstava komunikacije, možete da radite praktično iz bilo kog dela sveta. Kao rezultat toga, globalno tržište rada pojavljuje se po prvi put u mnogim profesijama. Ovo su loše vesti za brojna profesionalna udruženja na Zapadu koji ranije nisu morali da se plaše globalne konkurencije. Sada, oni koji žive u Delhiju i šalju svoje izveštaje Diseldorfu, troškovno predstavljaju veliku konkurenciju svojim kolegama u Nemačkoj, jer su mu mnogo niži troškovi života. To može dovesti do paradoksalnog rezultata da jednakost globalno raste, ali srednja klasa na Zapadu pati“, zaključuje prof. Milanović.

U tom kontekstu, ističe on, imalo bi smisla olakšati poziciju niže plaćenim radnicima, kroz, na primer, poreske olakšice i slično. Obrazovanje je, dodaje, još važnije. Danas, elite koriste bogatstvo da bi svojoj deci kupile pristup najboljim školama i univerzitetima.

„To još više izoluje deset odsto najbogatijih od ostatka populacije. Smanjuje šanse za socijalni napredak i dovodi do novog oblika vladavine novčanog plemstva. Ja to nazivam homoplutija, jer je elita bogata (plutia) i u pogledu finansijskog, ali i u pogledu ljudskog kapitala“, napominje prof. Milanović.

Pandemija je taj jaz u pogledu kvaliteta ljudskog kapitala dodatno produbila.

„Obrazovna beda teže pogađa siromašne porodice. Bogati mogu lakše nadoknaditi propuštene časove sa nastavnicima“, podseća prof. Milanović.

Prof. Milanović smatra da se namera uvođenja globalnog minimalnog poreza treba pozdraviti, obzirom da je američka nejednakost, možda, zaista doživela svoj vrhunac.

U svojoj knjizi „Sukob kapitalizma“, prof. Milanović opisuje dva oblika kapitalizma: liberalno-meritokratski, američki kapitalizam i državni kapitalizam Kine. U oba sistema se, kaže on, nejednakost tokom poslednje dve decenije povećala, u Kini čak više nego u Americi.

„To je, uglavnom, zbog činjenice da Kina polazi sa nižeg nivoa, a jaz je rastao zbog brze industrijalizacije i urbanizacije. Ovaj proces još nije završen. Takođe, ekonomske i političke elite su se izmešale: privatni preduzetnici su se veoma obogatili, ali i članstvo u stranci je i dalje veoma korisno – posebno, i to je veoma zanimljivo, za bogate preduzetnike. S druge strane, u Americi, ekonomska elita uspeva da kupi politiku koja služi njihovim interesima. Međutim, mislim da političari u obe zemlje razumeju da ne možete samo da gledate kako raste nejednakost“, smatra prof. Milanović.

Kada je u pitanju Evropa, stvari stoje, veruje prof. Milanović, ipak malo drugačije.

„Nesumnjivo je pod pritiskom, usled migracija, ali i zato što je ulaskom Kine i Indije u globalni ekonomski sistem, u Evropi, faktor rada oslabljen u odnosu na kapital. Ekonomski, Evropa je liberalnija nego što je bila sedamdesetih, a uticaj sindikata je definitivno opao. Međutim, socijalna država je i dalje toliko važan deo evropskog pogleda na svet da se od nje sigurno neće odustati. I to je dobro“, zaključuje prof. Milanović i dodaje da bi za Evropu bilo dobro da promoviše investicije u Aftici i da bliže sarađuje sa Kinom. Umesto toga, naglašava on, „EU je postala taoc Turske u pogledu izbegličke krize“. Naravno da danas ljude „privlače Nemačka, Francuska ili Švedska, gde mogu zaraditi mnogo više nego što dobijaju u Africi“. To ostaje, tvrdi prof. Milanović, pokretač migracija i u tom smislu „Evropa treba da ima najveći interes za poboljšanje situacije u Africi“.