Dok geopolitički rizici rastu, globalna ekonomija pokazuje neočekivanu otpornost

U najnovijem izdanju Makroekonomskih analiza i trendova (MAT) ekonomista Goran Nikolić analizira kako su intervencionističke politike i unapređenje kapitalizma doprineli smanjenju učestalosti i težine ekonomskih kriza, uprkos brojnim globalnim izazovima poslednjih decenija.

Savremeni svet suočava se sa pojavom takozvane „polikrize“ – kombinacijom pandemije, rata u Evropi, energetskih šokova, inflacije, bankarskih lomova, krize kineskog tržišta nekretnina i trgovinskih sukoba SAD sa drugim zemljama.

“Mera globalnog rizika danas je za trećinu viša od dugoročnog proseka, dok istraživanja pokazuju da su potrošači pesimistični. Ipak, globalna privreda od 2011. raste stabilno, oko tri odsto godišnje, čak i tokom Bregzita, Trampove pobede i rata u Ukrajini. Jedini ozbiljniji prekid bila je pandemija, ali je zahvaljujući fiskalnim podsticajima i tada zabeležen prosečan rast od dva odsto”, navodi Nikolić.

Projekcije MMF-a ukazuju da će se rast svetske privrede održati i narednih godina, u proseku 3-3,1 odsto do 2030. To potvrđuje otpornost ekonomije: globalni lanci snabdevanja nisu se raspali, energetska diverzifikacija smanjila je zavisnost od fosilnih goriva, a državne ekonomske politike su znatno unapređene.

Danas je svega pet procenata zemalja na putu recesije, najmanje od 2007, dok nezaposlenost u OECD-u ostaje rekordno niska. Korporativne zarade rastu, a tržišta u razvoju pokazuju veću stabilnost i manju podložnost krizama.

“Uprkos lošim percepcijama, potrošnja raste, a investitori ostaju optimisti – američke i druge razvijene berze beleže rekordne vrednosti, volatilnost je niža od proseka, a čak se i ukrajinsko tržište oporavilo posle dramatičnog pada”, ocenjuje autor analize.

Ovakav kontrast između geopolitičke nestabilnosti i ekonomske stabilnosti nije tipičan. Naučne studije pokazuju da veći geopolitički rizik obično znači pad investicija, proizvodnje i zaposlenosti. Globalna neizvesnost, naročito od 2012. godine, dostigla je najviše nivoe u poslednjih pola veka. Posebno su pogođene razvijene ekonomije, koje su međusobno snažno povezane trgovinom i finansijama, pa se neizvesnost sinhronizovano povećava. Zemlje u razvoju i one sa niskim prihodima pate od domaćih političkih i prirodnih šokova, uz ograničene kapacitete za ublažavanje posledica.

Nikolić naglašava paradoks savremenog kapitalizma: dok geopolitički rizici rastu i eksperti predviđaju krize, globalna ekonomija pokazuje neočekivanu otpornost. To je rezultat intervencionističkih politika, diversifikacije, stabilnijih institucija i fleksibilnijih tržišta, što je dovelo do toga da danas, uprkos haosu na političkoj sceni, svetska privreda funkcioniše mirnije nego što bi se moglo očekivati.

Još jedan značajan faktor jeste manja zavisnost sveta od nafte. Zahvaljujući rastu američke proizvodnje i većoj diverzifikaciji, globalna privreda danas je daleko manje ranjiva na energetske šokove nego 1970-ih. Intenzitet korišćenja nafte pao je za 60 odsto, pa geopolitički događaji koji bi ranije podigli cene sada imaju znatno slabiji efekat.

Međutim, ključna promena dolazi od države. Vlade su spremne da masovno intervenišu – tokom pandemije uloženo je više od 10 odsto BDP-a u spasavanje privrede, tokom energetske krize tri procenta BDP-a, a SAD su u bankarskoj krizi dodatno proširile osiguranje depozita. Fiskalni deficiti bogatih zemalja sada u proseku prelaze četiri odsto BDP-a, što je mnogo više nego 1990-ih i 2000-ih. Time se obezbeđuje stabilnost, ali postoji rizik da preterana zaštita podstakne nepromišljeno ponašanje i buduće krize.

Kako objašnjava autor analize Goran Nikolić, sve to vodi ka novoj realnosti – trajno većoj ulozi države u ekonomiji. Kako naglašavaju svetski ekonomisti, u 21. veku javna potrošnja biće znatno viša nego ranije, što će zahtevati i veći javni dug. Glavni razlozi su starenje stanovništva (povećane penzije i zdravstveni izdaci), potreba za ulaganjima u obrazovanje, troškovi klimatskih promena i veća izdvajanja za ekonomsku otpornost i bezbednost.

Ogroman izazov biće finansiranje dekarbonizacije – Međunarodna agencija za energiju procenjuje da je potrebno ulaganje od skoro tri odsto svetskog BDP-a. Iako će deo doći od privatnih investicija, značajan teret biće na državama. To otvara pitanje političke volje i otpora – od rasprava o fiskalnim pravilima EU do borbi oko limita duga u SAD.

“Svet se kreće ka trajno većim fiskalnim obavezama, gde će rashodi države biti pravilo, a ne izuzetak. Ostaje pitanje kako će se taj teret finansirati i kako će se društva nositi sa političkim tenzijama koje će to izazvati”, navodi Nikolić.

Takođe, autor ističe da globalna ekonomija ulazi u novu fazu u kojoj raste značaj „fiskalne dominacije“ – situacije kada vlade, opterećene rekordnim dugovima, vrše pritisak na centralne banke da zadrže niske kamatne stope kako bi smanjile troškove zaduživanja.

Najviše pažnje privlače SAD, gde Donald Tramp (Trump) otvoreno traži od Feda da snizi bazne kamate, dok slični pritisci postoje i u Velikoj Britaniji, Japanu i drugim razvijenim zemljama. OECD procenjuje da će ukupno zaduživanje bogatih država ove godine dostići istorijski rekord od 17 hiljada milijardi dolara, što dodatno jača političke motive da se monetarna politika učini popustljivijom.

Problem je što rast troškova na dugoročne obveznice tera vlade da se sve više oslanjaju na kratkoročno zaduživanje, čime postaju ranjivije na oscilacije kamatnih stopa. Ako prinose na obveznice tržište podigne previše, centralne banke bi ponovo morale da intervenišu kupovinom hartija od vrednosti i emitovanjem novca, što bi moglo da oslabi glavne rezervne valute poput dolara i evra, a da poveća vrednost zlata.

Najbogatije države menjaju ekonomske tokove

Nikolić kaže da je zanimljivo da zemlje u razvoju danas stoje stabilnije nego ranije – imaju fleksibilnije valute, razvijenija lokalna tržišta obveznica i češće ciljaju inflaciju. Dok je 1987. čak 11,7 odsto njihovog duga bilo u neizvršenju obaveza, prošle godine taj procenat je pao na samo 1,2 odsto BDP-a.

Ipak, problem ostaje što se dugoročne restrukturacije ređe sprovode, pa mnoge države i dalje ostaju pod pritiskom.

Pored pitanja zaduživanja, dodatni izazov nosi rastući protekcionizam. Trampovi trgovinski ratovi, ali i promene u politici drugih velikih ekonomija, pokazuju da se globalizacija menja – ne nestaje, već postaje fragmentisana. Umesto jedinstvenog svetskog tržišta, formiraju se blokovi i regionalne mreže, a to podrazumeva nove troškove. Istovremeno, digitalna revolucija i zelena tranzicija otvaraju prostor za nove oblike saradnje, posebno kroz trgovinu uslugama, tehnologijama i ekološkim rešenjima.

Ipak, postoje rizici. Više kamatne stope povećavaju cenu servisiranja duga – samo SAD će ove godine potrošiti više od tri odsto BDP-a na kamate. Uz to, potencijalni geopolitički šokovi mogli bi da izazovu poremećaje koje ni najotporniji lanci snabdevanja ne bi izdržali.

“Današnji kapitalizam funkcioniše po principu da se račun za krize uvek može „platiti“ kroz emisiju sopstvenog duga. Investitori veruju da će vlade i centralne banke i dalje biti iza njih, ali pitanje je koliko će taj račun u budućnosti postati opterećujuć”, zaključuje Goran Nikolić u svojoj analizi objavljenoj u najnovijem izdanju MAT-a.