Indija postaje četvrta svetska velesila prkoseći klasičnim predstavama o ekonomiji

Globalne ekonomske krugove zatekla je početkom ove godine još jedna vest koja je pokazala da se svet „vraća tamo odakle je i krenuo“ – odnosno u Aziju. Da budemo precizniji – centar sveta. Kina i Indija su mesta gde su nastali prvi proboji u civilizaciji, a sada je situacija takva da je Indija zemlja sa najvećim privrednim rastom od „velikih zemalja“, čak 8,4 odsto, što je više od pet procenata koje Kinezi jedva postižu posle usporavanja pre nekoliko godina.

Da sve bude još impresivnije, Indija će do 2030. postati treća najveća ekonomija sveta, posle Kine i SAD, dok će 2075. ovim tempom stići i do drugog mesta, ispred Sjedinjenih Američkih Država.

Posle svega ovoga stiže i najfrapantniji podatak, a to je da je Indija u 2024. godini postigla nezamislivo – svega jedan procenat njenog stanovništva sada živi ispod granice siromaštva od 2,15 dolara dnevno. To je uspela uprkos klasičnim ekonomskim teorijama koje kažu da je za „beg iz siromaštva“ neophodna industrijalizacija i prelazak ljudi iz sela u gradove, kao u Britaniji u 19. veku ili u Kini na prelazu u 21. vek.

Goldman Sachs u svom izveštaju navodi kao prednosti Indije sledeće stavke: rastuća populacija, kapitalne investicije i sve veća produktivnost radnika, ali i opadajući broj izdržavanih lica. Ekonomista specijalizovan za Indiju Santanu Sengupta naveo je u svojoj analizi i da će u naredne dve decenije Indija imati jedan od najnižih odnosa izdržavanih lica u odnosu na zaposlene među regionalnim ekonomijama.

Ako uporedimo ove brojke sa podacima od pre tačno 30 godina videćemo da je 1995. skoro 50 procenata stanovnika Indije živelo u apsolutnom siromaštvu. Tada je broj siromašnih Indijaca premašivao celokupno stanovništvo koje je živelo u državi 1947. godine, kada je stekla nezavisnost i zbacila britansku vlast. To se nazivalo endemičnim indijskim nedostatkom progresa i zatvorenom petljom siromaštva.

Smanjenje na ispod jednog procenta je začuđujuće jer prkosi dvema ekonomskim teorijama koje su na Zapadu važile veoma dugo: prva je da se beg iz siromaštva može desiti samo uz snažnu industrijalizaciju i preseljenje stanovnika sa sela u grad, uz zamenu poljoprivrede industrijskom proizvodnjom, a druga je da se beg iz siromaštva dešava kada se na tržište rada masovno uključe žene.

Brojke, pak, pokazuju da je 40 odsto indijskog stanovništva i dalje zaposleno u poljoprivredi, a da je procenat žena koje su u radnom odnosu svega 20 odsto. Od ljudi koji su napustili siromaštvo, u kineskim istraživanjima oko 37 odsto je prešlo iz poljoprivrede u neku drugu privrednu granu, u Meksiku je taj procenat bio deset, dok je u Južnoj Africi svega sedam odsto.

Ove cifre su impresivne jer pokazuju da Indija izlazi iz siromaštva, a da ne menja ni strukturu svoje privrede (poljoprivreda je i dalje zanimanje većine), ni sociološke obrasce – Indijke su i dalje u četiri petine slučajeva domaćice.

Ovo je u oštroj suprotnosti sa istočnom Azijom gde su žene preuzele mnoge pozicije u sektoru rada, ali istovremeno i postale manje zainteresovane za brak i decu – što se odražava u minijaturnim natalitetima Kine, Južne Koreje ili, pak, Japana.

To ne znači da u Indiji ne nastaju megalopolisi i da se ljudi ne sele u gradove, ali, po analizi The Economista, migracija u gradove je takođe možda pomogla povećanjem vrednosti oskudice seoske radne snage, podizanjem plata za ljude koji su ostali na selu. Dodajmo tome da je u Indiji tokom proteklih nekoliko godina izvršena najveća reforma vodovodne mreže, u kojoj je skoro svako domaćinstvo sada dobilo tekuću pitku vodu. I to je sigurno doprinelo ostanku u poljoprivrednom sektoru.

Indija je, dakle, uspela da se visoko digitalizuje, ali istovremeno i da sačuva poljoprivredni sektor i stanovnike na selu. Struktura porodice i društveni obrasci (nije za čuđenje imajući u vidu tradicionalističke vizije premijera Narendre Modija) ostali su isti. A zemlja se iščupala iz kandži siromaštva. Ovaj primer se sada izučava u školama ekonomije jer pokazuje da je moguće ne napraviti zakrčene megalopolise i promeniti društveno tkivo neke zemlje, a opet postići impresivne ekonomske rezultate.

Sledeće? Narednih 20 godina predstavlja vremenski prozor u okviru kojeg bi Indija trebalo da proširi proizvodne kapacitete, tržište usluga i infrastrukturu, navodi Sengupta.

Možda je upravo Modijeva ideološka pozadina bila pokretačka sila. On je 2022. godine proklamovao da je sledeći cilj „dekolonizacija indijskog uma“ i lansirao ideju „Akhand Bharat“: nepodeljene ili Velike Indije. Počeo je sve češće Indiju da zove Bharat i govorio da je Indija jedna od najvažnijih svetskih civilizacija, pa da kao takva treba da bude i svetska politička velesila – uz SAD, Kinu i Rusiju, i ekonomska sila, ne menjajući svoju srž.

Bilo kako bilo, Indija je postala nešto sasvim unikatno u istoriji svetske ekonomije i ovaj primer će svakako biti analiziran, ako ne i kopiran.