Indonezija na raskršću

Najveća ekonomija jugoistočne Azije i „sveža“ članica BRICS-a nalazi se na istorijskom raskršću. Sve što je dosad bilo dobro trebalo bi da se nastavi, ali u turbulentnom svetu kakav je danas prepreka ima puno. Parabavo Subjanto (Parabawo Subianto), novi predsednik, suočava se sa mnogim izazovima.

Prethodni predsednik, Džoko Vidodo (Joko Widodo), forsirao je politiku koja je bila okrenuta poslovanju, a investitori su očekivali da će i Subjanto nastaviti tako. Očekivanja u vezi sa indonežanskom ekonomijom bila su pre godinu dana ogromna i optimistična.

No, kada ima novca i kada država „dobro posluje“, a većina stanovnika živi u siromaštvu, oni očekuju od države da nešto učini po tom pitanju i da ne budu samo bogati još bogatiji. U tom smislu, Subjanto je reagovao prvo obećanjima pre izbora, a zatim i masivnim i skupim planovima kako da od Indonezije napravi „državu blagostanja“, videvši u njoj sledeći Japan ili Kinu. Ili makar državu visokih standarda i bez siromašnih. I kao što to obično biva, sreća građana što država troši više na njih došla je u koliziju sa srećom investitora.

Kao posledica, javne finansije Indonezije su uzdrmane, a ekonomski rast je pod znakom pitanja, barem ako posmatramo klasične cifre kojima se svi diče. Neki pale svetla upozorenja i kažu da će ekonomske aktivnosti biti „obogaljene“ ako se ovako nastavi. A bojazni investitora se reflektuju u padu poverenja i padu akcija koji se desio pre nekoliko dana, izazivajući prvi zastoj u investicijama i trgovini u dugom nizu godina, a svakako od pandemije.

Centralna banka Indonezije je smesta reagovala na devalvaciju rupije, nacionalne valute, tako što je pokrenula mere odbrane. Očekivalo se da će Subjanto nastaviti Vidodovu politiku, ali on se okrenuo novim prioritetima koji tek trebaju biti definisani, kažu poslovni ljudi. Tržište kapitala je palo za 20 odsto u odnosu na vršne vrednosti u septembru, kada je još Vidodo bio predsednik. Špekuliše se da bi i ministar finansija Šri Muljani Indravati (Sri Mulyani Indrawati) mogao dati ostavku, što bi izazvalo još veću paniku.

Indonežani su u poslednjih 30 godina imali konstantan rast BDP-a iznad pet procenata, i to im je išlo sa lakoćom, dok se Kina, recimo, muči da dođe do ovog nivoa privrednog rasta. Indonezija mašta da bude Kina jednog dana, a za to joj treba nekoliko stvari – još veći rast, ravnomernija raspodela bogatstva i ulaganje u infrastrukturu. Vidodo je već počeo sa izgradnjom nove prestonice u džunglama Bornea, da bi iselio prenaseljenu Džakartu.

Subjanto je stoga obećao rast od čak osam odsto počev od 2025. godine, a njegova namera je da troši puno na povećanje standarda. Naime, obećao je da će 83 miliona školaraca u Indoneziji imati besplatne školske ručkove, što je izgledno da se ostvari, uprkos birokratiji i korupciji koju Subjanto želi da uguši. Država je za 2025. odredila četiri milijarde dolara za investicije, ali joj treba još. Teško da će to biti iz poreza, jer poreski dohoci doprinose sa svega 10 odsto BDP-a, u odnosu na regionalni prosek jugoistočne Azije od 20 procenata. Dodatno, ljudi su protiv povećanja poreza, a to bi dovelo do poreske evazije, plaše se u vladi. Svetska banka kaže da je preko 50 odsto indonežanskih radnika zaposleno „na crno“, bez radnog staža, poreza i penzija.

Upravo ovo otežava Subjantovu ulogu, ali mu i daje šansu da pokuša da ostvari istorijski preokret i da od ovakve zemlje „Trećeg sveta“ napravi državu gde je neformalno zaposlenje malo, porezi se ubiru, infrastruktura je dobra, a ljudi ne žive u siromaštvu. Sve to tako da se investitori i berze ne uspaniče.

Subjanto kaže da zemlju treba još zadužiti, ako se već porezi ne mogu sakupiti: indonežanska pravila fiskalnih „kočnica“ kažu da dug mora biti ograničen na 60 odsto BDP-a, a da deficit ne sme biti veći od tri procenta. U 2024. godini je deficit bio 2,7 odsto, što je dobro, ali ne ostavlja veliki prostor za manevar. Možda će Subjanto promeniti i zakone da bi se mogao više zaduživati – već je bilo najava o tome. U 2025. javni prihodi su već 20 odsto manji od očekivanih, a nema naznaka odakle bi novac mogao doći, ni koliko će biti novog „troškarenja“.

Strani investitori su ove godine već povukli iz zemlje skoro 1,8 milijardi dolara putem prodaje indonežanskih akcija, zbog širih pritisaka jačeg dolara i rastućih trgovinskih tenzija. Odlivi su doprineli padu rupije za više od dva odsto, a to dodatno otežava Subjantove planove.

Stoga se Subjanto okrenuo novom planu, nalik na Maskov DOGE, koji sada primenjuju i u Britaniji: rezanje budžeta na nekim mestima da bi se dobilo na drugim. Recimo, već spomenuti besplatni ručkovi za školarce koštali bi 28 milijardi dolara godišnje do 2029. godine ili ekvivalent od dva odsto BDP-a zemlje. Londonski The Economist tvrdi da je Subjanto uveren da će „motorna testera“ (koju su pokazali Milei u Argentini i Mask u SAD) „odraditi“ svoj posao.

On, naime, traži oko 19 milijardi dolara uštede iz ovogodišnjeg budžeta, što iznosi oko 8,5 odsto potrošnje javnog sektora Indonezije. Predložena druga serija smanjenja, o kojoj nije ponudio nikakve druge detalje, mogla bi povećati uštedu na 37 milijardi dolara.

Od tih para, šest milijardi će ići na ručkove školaraca, a ostalih 13 milijardi ušteda (ili više, ako uspe) idu u 20 „strateških projekata“, kao što su postrojenja za preradu minerala koji pomažu Indoneziji da obezbedi istaknutije mesto u svetskom lancu snabdevanja električnih vozila (EV). Ministarstvo infrastrukture je dobilo smanjenje budžeta za 70 odsto, pa su mnogi projekti „na ledu“, a 18.000 podizvođača je raskinulo ugovore. Druga ministarstva su dobila smanjenja od 30 do 50 odsto budžeta.

Kuda je krenula Indonezija? Bilo je jasno koji je njen put još od kraja Hladnog rata. Sada Subjanto smatra da je vreme za novi iskorak i pokušava sa radikalnim merama, što je trenutno popularno širom sveta. Berze pomno gledaju, investitori su skeptični, građani se nadaju, a predsednik se uzda u članstvo u BRICS-u.