Iranska ekonomija između izazova i potencijala: Šta donosi članstvo u BRICS-u i sukob sa SAD?

Iranska ekonomija trenutno se nalazi na raskršću, suočavajući se sa složenim izazovima koji otežavaju njen brzi oporavak i rast. Osnovni motor privrede, sektor nafte, i dalje je znatno ugrožen zbog međunarodnih sankcija koje su u poslednje vreme dodatno zaoštrene, sa ciljem pritiska na iranske vlasti u vezi sa nuklearnim programom i regionalnim politikama.

A sve je moglo biti drugačije, tvrdi The Economist i kaže da je sve posledica sujete dvojice lidera – Alija Hamneija i Donalda Trampa. Tramp tokom 2017. godine nije uopšte hteo da se sukobljava sa Iranom, samo je tražio da se suzdrži od pomoći šiitskim grupacijama koje ratuju širom Bliskog istoka, i bolji dogovor od onoga koji je postigao Obama 2015. Ali, najviše je želeo “trijumfalnu fotografiju sa Hamneijem u Teheranu”, kao što je prethodno imao sa Kim Džong Unom. Hamnei je odbrusio kako Tramp ne da nije vredan ugošćavanja u Teheranu, dogovora ili fotografije, već da nije vredan ni poruke. I onda je sve krenulo nizbrdo. Trampova sujeta je bila povređena i Iran je došao “na tapet” sankcija.

Kao posledica toga, Iran je počeo da beleži pad izvoza nafte, što direktno utiče na prihode državnog budžeta. Inflacija je i dalje visoka, a valuta – rijal – doživela je značajnu devalvaciju, čime je smanjena kupovna moć građana i ugrožena stabilnost tržišta.

Pored spoljnjih izazova, unutrašnja politička tenzija, korupcija i ekonomska nesigurnost dodatno otežavaju sprovođenje potrebnih reformi i privlačenje stranih investicija.

Najveći izazovi za Iran ostaju međunarodne sankcije koje ograničavaju pristup globalnim finansijskim tržištima i otežavaju ekonomski rast. Ekonomska izolacija, visoka inflacija i nezaposlenost – posebno među mladima i visokoobrazovanom radnom snagom – predstavljaju ozbiljne probleme za stabilnost i razvoj zemlje. Iako Iran uopšte ne živi siromašno – tamo se nalazi najveći tržni centar na svetu, a postoje i sve vrste roba, samo sa lokalnim brendovima – situacija nije sjajna i zahteva akciju.

U tom kontekstu, razmatranje članstva u grupi BRICS postaje sve relevantnije. Za Iran je ulazak u ovaj blok mogao već da počne da donosi brojne benefite, od povećane trgovinske saradnje i investicija do jačanja međunarodnog uticaja. Takvo članstvo pruža priliku za diversifikaciju ekonomije, smanjenje zavisnosti od Zapada i olakšavanje međunarodne saradnje u raznim oblastima, uključujući tehnologiju i resurse.

Osim toga, BRICS je u biti platforma za Iran da ojača svoj položaj na globalnoj sceni i pronađe nove partnere za razvojne projekte. Ali, Kina se „sudara” sa Amerikom na trgovinskom planu, Rusija je pod sankcijama, Saudijska Arabija „sedi na ogradi” i gleda u oba dvorišta, i jedini partneri kojima dobro ide su Emiraćani, koji su služili kao „čovek za vezu” Irana sa Zapadom i čvorište za finansijske tokove.

Da li je to dovoljno i koja je ekonomska sudbina ove potencijalne velesile, koja je još od Islamske revolucije „zapela” u kolopletu sankcija i dugogodišnjem ratu sa Irakom svojevremeno, pitali smo novinara Boška Jakšića koji je boravio u Iranu tokom više decenija u svim periodima njegove novije istorije, i ima sveobuhvatan uvid u stanje u Islamskoj Republici.

„Iran je suočen sa jednom od najtežih i najdužih ekonomskih kriza poslednjih decenija, pre svega zahvaljujući odluci predsednika SAD Donalda Trampa iz februara da se vrati politici ‘maksimalnog pritiska’, ali i nekompetentnom upravljanju privredom i rastućoj korupciji”, kaže Jakšić u razgovoru za Biznis.rs.

On dodaje da je Tramp 2018. godine unilateralno povukao SAD iz tri godine ranije potpisanog nuklearnog sporazuma koji je omogućio postupno ukidanje međunarodnih sankcija uvedenih 2012. u zamenu za striktnu kontrolu iranskog nuklearnog programa.

„Početkom drugog mandata američki predsednik je zaveo oštre mere koje su najteže pogodile iransku naftnu industriju, ključni izvor prihoda, kao i bankarski sektor. Zemlja je izolovana na međunarodnim finansijskim tržištima, a strani investitori su se povukli”, zaključuje naš sagovornik.

A koliko je Hamneijeva tvrdokornost bila presudna za pad iranske ekonomije?

„Iranski vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei, nepoverljiv je prema američkim motivima, ali je pod pritiskom reformskog predsednika Mesuda Pezeškijana i značajnog dela biznis elite koja traži da se kroz upravo obnovljene posredne pregovore sa Amerikancima u Omanu što pre obnovi sporazum, kako bi se izbegao ekonomski kolaps. Sankcije su u najvećoj meri odgovorne za inflaciju koja je 2024. godine iznosila 32,6 odsto, a ove godine Međunarodni monetarni fond predviđa da će iznositi 42,5 procenata. Rast u 2025. neće preći 0,3 odsto, a nezaposlenost bi sa 7,8 procenata prošle mogla da dostigne 9,5 odsto u tekućoj godini. Budžetski deficit raste, a iranski rijal je za godinu dana izgubio 50 odsto vrednosti prema dolaru. Taj istorijski pad učinio je da postane najbezvrednija valuta na svetu. Opšti haos stvorio je snažno crno tržište koje dodatno jača korupciju“, navodi Boško Jakšić.

Zbog stalnog rasta cena prehrambenih proizvoda ili nestašica mesa i ulja za kuvanje, najveći udar trpi niža i srednja klasa. Blizu trećine stanovništva od 91 miliona živi ispod granice siromaštva. Više od 50.000 studenata godišnje napušta zemlju. Ugrožene su privatne kompanije, dok se pojačava uticaj onih pod kontrolom države, posebno Islamske revolucionarne garde koja je najodgovornija za loš menadžment, posebno energetske mreže. Prekidi snabdevanja strujom u trajanju od 3-4 sata dnevno su redovni širom zemlje, izazivajući antivladine proteste.

„Iran najveći deo nafte prodaje Kini, a nedavno je potpisao četiri milijarde dolara vredan ugovor sa ruskim energetskim kompanijama jer obe zemlje pokušavaju da se izbore sa sankcijama Zapada. Predsednik Rusije Vladimir Putin je početkom godine najavio da bi Iran mogao da kupuje značajne količine ruskog prirodnog gasa”, ističe Jakšić.

Dok je put ka članstvu u BRICS-u još u fazi razmatranja, jasno je da bi takva odluka mogla biti važan strateški korak za Iran u suočavanju sa trenutnim izazovima. Međutim, ostaje da se vidi kako će se međunarodni odnosi i unutrašnje političke okolnosti razvijati u narednim mesecima i godinama. Za sada iranska ekonomija nastavlja da traži svoj vijugavi put ka stabilnosti i rastu, dok se nada da će globalne promene doneti nove šanse i mogućnosti za razvoj i prosperitet.

Loš menadžment je ono što bi Iran trebalo da promeni nezavisno od međunarodnih ekonomskih saveza ili pritisaka, ne čekajući da se „oblaci sami sklone sa horizonta”, jer i bez sankcija sa lošim upravljanjem zemljom i njenim ogromnim resursima neće biti puno bolje. Da je Ali Hamnei pristao na fotografiju sa Trampom, danas možda ne bi bilo godina patnje za iransku ekonomiju i narod.