Kakav je saldo prvog meseca rata u Iranu i šta nas tek čeka?

Prvi mesec agresije na Iran ostavio je stravične posledice, pre svega, na ekonomije Zaliva. Redukovana je proizvodnja nafte i gasa, ali i poslovanje turizma, avijacije, logistike, proizvodnje i finansijskih usluga. Uništena je infrastruktura i brojni proizvodni kapaciteti koje nije lako obnoviti.

Procenjeni dnevni finansijski gubici tokom marta iznose 700 miliona dolara samo od nafte. Dugoročno je izgubljeno poverenje investitora, stranih radnika, ocenjuje urednik Makroekonomskih analiza i trendova (MAT) Ivan Nikolić u aprilskom izdanju.

“Ali kao i u svakom ratu, dok neko gubi neko dobija, jer je rat mnogim zemljama pozitivna eksternalija. Postoje procene da je upravo viša cena energenata samo Rusiji obezbedila upravo pomenutih 700 miliona dolara na dnevnom nivou”, navodi Nikolić.

Jednaki dobitnik su i SAD, kao i druge zemlje izvoznice nafte, koje nisu deo ove ratom zahvaćene zone, poput Kanade, Australije, ali i onih manjih, kao što su Azerbejdžan, Kazahstan, jer su najveći kupci njihove nafte i gasa evropske zemlje.

Ormuski moreuz je centralna osa oko koje se prelama čitava ekonomska priča agresije na Iran. Zatvaranje Ormuza je direktan uzrok cenovnog poremećaja mnogih proizvoda. Pažnja javnosti je inicijalno bila fokusirana na energente, s obzirom na činjenicu da su zemlje Zaliva čuvene po tome. Međutim, negativan efekat ovog rata na globalnu ekonomiju je daleko veći.

Ormuz nije samo naftni čep – on je čep za čitav niz industrija koje nemaju veze sa energijom, ali zavise od fizičkog protoka robe iz Zaliva. Zato je pitanje bezbednog prolaza kroz Ormuski moreuz bez dileme uslov održivosti Sporazuma o prekidu ratnih aktivnosti, koji je stupio na snagu 8. aprila, smatra Nikolić.

Prema procenama pojedinih autora, 10 odsto rasta cene nafte redukuje globalni BDP za nešto više od 0,1 odsto uz istovremeni rast globalne inflacije za 0,2 procentna poena. Uticaj je asimetričan, najviše trpi Evropa, zatim južna i jugoistročna Azija.

Ivan Nikolić upozorava da rat ugrožava i drugi jednako bitan put svetskog pomorskog izvoza. Reč je o moreuzu Bab al‑Mandebu, koji povezuje Crveno more sa Adenskim zalivom, odnosno razdvaja Zaliv i Afriku. On je važan za promet između Azije i Evrope (preko Sueckog kanala) i za izvoze i regionalne tokove iz Crvenog mora i istočne Afrike.

Njegovo zatvaranje izazvalo bi velike poremećaje u trgovanju, produženje ruta oko Afrike i rast troškova, ali neposredni udar na globalne osnove energije bio bi manji nego kod Ormuza. Ovaj moreuz je vitalna ruta kojom Saudijska Arabija šalje svoju naftu u Aziju, ali i za izvoz sirove nafte, gasa i drugih goriva u Evropu preko Sueckog kanala ili  Sumedskog (Suecko-mediteranskog) gasovoda na egipatskoj obali Crvenog mora.

“Evropu bi istovremena blokada oba moreuza tek uvela u ekonomsku katastrofu. Kašnjenje i viši  transportni troškovi dodatno bi podigli cenu uvezene robe. Nestašice bi bile neizbežne. U srednjem roku bi došlo do relokacije logistike i novog prekomponovanja lanaca snabdevanja. Verovatno, i do trajnog povećanja troškova globalne trgovine”, smatra urednik MAT-a.

Raste inflacija dok centralne banke prate situaciju

Prema njegovim rečima, rat je već u prvom mesecu generisao inflacione pritiske u mnogim zemljama. U evrozoni je u martu izmerena najveća inflacija od januara 2025. godine. Među najvećim ekonomijama evrozone inflacija je osetno ubrzala u Nemačkoj (2,8 odsto međugodišnje posmatrano, naspram dva odsto u februaru), Francuskoj (1,9 odsto naspram 1,1 odsto), Španiji (3,3 odsto naspram 2,5 procenata).

U martu 2026. godine i rast cena u SAD-u je bio pod snažnim uticajem energetske krize izazvane sukobima na Bliskom istoku pa su rpedviđanja da će sa februarskih 2,4 odsto inflacija uvećati za još jedan procentni poen.

Kreatori ekonomskih politika prate u kojoj meri trenutni rast cena energenata utiče na inflaciona očekivanja. Centralne banke do sada nisu reagovale na inicijalni udar, koji je ublažen i pražnjenjem strateških rezervi nafte i gasa, ali i fiskalnim odricanjima.

Tržišta trenutno percipiraju da će se kamatne stope verovatno više puta uvećati u 2026. godini, što se vidi po kretanju, na primer, euribora. Ipak, nema dileme da će se pratiti svaka promena situacije i čekati koliko god je moguće pre nego što se donesu restriktivnije mere.

“Centralne banke hodaju po ivici između suzbijanja tvrdokorne inflacije i izbegavanja ozbiljnog udara na srednjoročni rast. Rast cena energenata je egzogeni šok (dolazi spolja, zbog geopolitike), a ne zbog pregrejane domaće potražnje. Stoga podizanje kamata neće doneti više nafte ili gasa, ali će ubiti investicije i potrošnju”, objašnjava Nikolić.

S druge strane, kao i tokom covid pandemije, fiskalni odgovor će biti asimetrično vođen raspoloživim fiskalnim prostorom i prethodno akumuliranim rezervama. Zemlje koje budu imale kapacitet podržaće tražnju i zaštititi standard svojih građana.

Sužen manevarski prostor

Ipak, čini se da je, s obzirom na prethodne šokove i hitnu potrebu za povećanjem izdataka za odbranu i finansijsku pomoć koju preusmerava Ukrajini, manevarski prostor za suzbijanje rasta cena energije, ali i za širi fiskalni paket podrške, bitno ograničeniji u EU nego u pred-covid eri.

Predsednica Evropske komisije je izjavila da je prvih 10 dana rata EU koštalo tri milijarde evra. Međutim, prema najnovijim podacima od 29. marta ta brojka je već porasla na šest milijardi evra samo za veće cene uvoza nafte i gasa otkako je sukob počeo.

Evro-grupa je već isključila aktiviranje takozvane fiskalne „escape clause“ (klauzule za vanredne situacije) koju smo imali tokom pandemije. Po njima, uslovi za „tešku ekonomsku krizu“ i dalje nisu ispunjeni, iako je rast ugrožen.

Umesto ogromne potrošnje države će morati da biraju između smanjenja poreza na energente (što smanjuje prihode) i direktne pomoći najugroženijima (što je fiskalno odgovornije, ali politički teže).

“Dakle, što se tiče EU, gotovo da nema više prostora za pomoć privredi kroz budžet. To znači da je ECB ostavljena na ‘brisanom prostoru’. A ona, kao što je već spomenuto, ne može da reši problem nedostajućih energenata, nafte i gasa, ali i sekundarnih strateških proizvoda koji se koriste kao sirovina u  proizvodnji. Zato su tržišta u panici i zato prinosi na državne obveznice zemalja evrozone rastu, brže nego u SAD. Investitori znaju da je EU potrošila svoju ‘vatrenu moć’ na račun za gorivo!”, zaključuje Nikolić.