Počinje „beg od dolara“ – koliko je ozbiljan?

Tokom godina, bilo je puno predviđanja da je američki dolar na ivici velikog pada i da bi mogao čak izgubiti status glavne svetske rezervne valute. Naravno, to se nije desilo, iako je dolar izgubio deo statusa rezervne valute sa 68 odsto pre dvadesetak godina na 58 odsto danas, po podacima Investopedije.

No, trenutni trgovinski sukobi ponovo su podstakli ove špekulacije, i udarac dolaru dolazi sa dve strane. Jedna je ta da zemlje koje se suočavaju sa ekonomskim pritiskom carina ili pretnjom carina, razgovaraju o udaljavanju od dolara kao primarne valute za trgovinu. Druga je američka interni problem, loše upravljanje novcem, što je još gore. A Donald Tramp ne pomaže ni jednom, ni drugom.

Udar sa tri strane

U Japanu početkom 90-ih, najgori dani tržišne krize doneli su „trostruki jasu (japanski: トリプル安), odnosno istovremeni trostruki gubitak: pad berzanskih indeksa, u njihovom slučaju Nikkei, porast prinosa na državne obveznice i pad nacionalne valute jena, kaže u svojoj analizi londonski The Economist. To je Japanu donelo deceniju stagnacije, poznatu i kao „izgubljena decenija“.

Sada je Amerika došla pod udar sva ova tri faktora, i serviran joj je „otrovni ručak“ – berze padaju, dolar pada u odnosu na druge valute (u februaru je dolar vredeo 111 dinara, a sad vredi 103, što znači da pada i u odnosu na dinar). Iako je pauza u uvbođenju tarifa predsednika Donalda Trampa pružila kratak predah, trostruki „jasu” je zakucao na vrata.

Najalarmantnija u poslednje vreme bila su kretanja na tržištu obveznica i valuta. Ukupno od 1. aprila dolar je pao za više od četiri odsto u odnosu na korpu glavnih valuta, u isto vreme kada su prinosi na desetogodišnje državne obveznice porasli za 0,3 procentna poena.

U Japanu je pojava „trostrukog jasua“, što se u japanskim medijima naveliko objavljivalo pred vikend i tokom njega (u vezi sa SAD) znak „nastupajuće propasti“. Setimo se koliko je tokom 80-ih Japan bio popularan, i u filmovima, serijama, muzici i kulturi, i svet je slavio Japan kao „zemlju budućnosti“, dok su 90-e donele krah japanskih snova o dominaciji svetom. Japan je i dalje visokorazvijena zemlja, ali nije više konkurent SAD. Sada je to Kina.

Ono što je velika „crvena lampica“ za SAD jeste bekstvo od svih američkih sredstava u isto vreme – a to predstavlja daleko veći gubitak. I donosi svetu veliku neizvesnost, upravo zbog toga što je decenijama globalni finansijski sistem (dok se Kina „bavila“ Kulturnom revolucijom, SSSR bio socijalistički, a Evropa podeljena), zasnivao na pretpostavci da su dolar i američke državne obveznice sigurno utočište za kapital, i da su bezbedni. Zato je dolar i postao svetska rezervna valuta, a kupovina obveznica SAD je bila najsigurnija „spora investicija“ u portfolijima.

Budžet na ivici

Ništa nije loše ako prinosi na obveznice rastu. Problem je kombinacija. Ako bi prinosi na obveznice rasli zbog snažnijeg američkog ekonomskog rasta, oni bi doneli jači dolar. To što dolar umesto toga pada sugeriše da su investitori zabrinuti za američku ekonomsku stabilnost, produžava The Economist. To je zlokobno ponavljanje obrasca koji se pojavio u Britaniji nakon katastrofalnog „mini budžeta“ Liz Tras (Truss) 2022. godine, koji je obećavao nepriuštivo smanjenje poreza i time ispraznio budžet.

Iako Trampove tarife potencijalno prikupljaju novac za vladino troškarenje, takav prihod mogao bi biti manji zbog većih isplata koje su potrebne zbog povećanja prinosa na obveznice. Problem je što američkom budžetu očajnički treba svežeg novca, jer je izgrađen na osnovama koje za druge zemlje nisu moguće: Amerika je jedna od retkih zemalja koja može da štampa svetsku rezervnu valutu.

Privilegovani položaj dolara i konsekventna globalna potražnja za dolarom i američkim obveznicama omogućila je Americi da imaekstravagantniji budžet od onog koji izaziva krize u drugim zemljama, recimo u Britaniji 2022. Ovaj poseban status poznat je kao „Preterana privilegija“.

Trenutno je budžetski deficit oko 100 odsto BDP-a ili 34,5 biliona dolara (jedan bilion = 1.000 miljardi), ali nije za sve kriv Tramp – ova priča ide i dalje u prošlost. U vreme Bajdena, za proteklih 12 meseci Amerika je isplatila sedam odsto BDP-a više nego što je pozajmila, i potrošila više na otplatu kamata nego na nacionalnu odbranu. U ovoj budžetskoj godini Sad moraju otplatiti čak devet biliona dolara duga, što je 30 odsto BDP-a zemlje.

Tramp misli da će carine i pregovori sa drugim zemljama s pozicija sile popuniti ovu rupu, ali investitori se plaše hirovitosti njegove ekonomske politike. Ako bismo pitali bilo koga – kolike će biti tarife za sedam dana, niko ne bi znao odgovor.

Budžetski deficit je veći od šest odsto BDP-a (pogoršava se i pod pritiskom smanjenja poreza i potrošnje), a deficit tekućeg računa je oko 3,5 odsto BDP-a. Tu je i jaz privatne štednje: Amerikanci se više zadužuju, a manje štede. Amerika ne može sama protiv ovoga i nikada nije ni mogla sama: SAD zavise od stranog kapitala za finansiranje svojih deficita – posebno putem državnih obveznica. Ako poverenje stranaca u SAD padne, kamatne stope moraju da rastu da bi privukle kapital čime se otežava domaće zaduživanje. Evo primera: pad inostranih kupovina američkih obveznica za 10 odsto mogao bi povećati prinose za 30-50 baznih poena, čineći sve ove deficite još gorim i kratkoročno dodatno oslabiti dolar.

Tramp istovremeno smanjuje poreze za bogataše, a inflacija divlja. Ovde godine će biti od 3,5 odsto, a maloprodajne cene će se povećati za 6,7 odsto po istraživanju Mičigenskog univerziteta – a to je najveći rast cena od 1981. Fortune upozorava – dolar nije više svetska „sigurica“ a SAD ne uživa opšte poverenje, posle mnogo decenija.

Svetska rezervna valuta u opasnosti?

Pa, ne toliko. Ekonomisti trenutno vide tri scenarija za dolar. Prvi je da će dolar i dalje biti svetska rezervna valuta broj jedan, ali da će lagano padati u procentualnom smislu. Druga je da će postojati više različitih, slično jakih alternativa, a treća je potpuni kolaps u vidu „šok događaja“. Treća je delovala nestvarno, ali potpuni prekid trgovine SAD i Kine jeste u velikoj meri „šok događaj“.

Ako se svetska trgovina generalno smanji, to dovodi do manje potražnje za dolarima u transakcijama. Dodatno, mnoge zemlje mogu namerno izbegavati dollar u trgovini, bilo kao političku odmazdu ili zbog pojačane otpornosti na udare iz SAD. Zbog sankcija Rusiji, recimo Kina i Rusija već imaju više od 90 bilateralne trgovine u juanima ili rubljama, Indija plaća UAE naftu u rupijama, a Brazil i Kina trguju u juanima preko nove prekogranične klirinške kuće itd. To je drugi udar na dolar.

Treći udar je okretanje ka zlatu, čije cene vrtoglavo rastu. Centralne banke (naročito Kina, Indija, Rusija, Turska) kupuju zlato rekordnom brzinom, a zlato se posmatra kao apolitično skladište vrednosti. Postoji i trend: „Zlato kao tihi protest“ protiv finansijske dominacije SAD.

Pozicija dolara je jaka, ali nije nepobediva. Same carine neće svrgnuti dolar sa trona — ali ako se kombinuju sa rastućim dugom, političkom nestabilnošću i porastom održivih alternativa (digitalna valuta BRICS-a, na primer)… onda bi proces erozije mogao da se ubrza. Ali verovatno će to biti dugoročna, postepena promena, a ne kolaps preko noći. Dakle, dok je „beg od dolara“ više sporo strateško repozicioniranje nego stampedo, temelj za promenu se postavlja upravo sada i dolar će za koju godinu možda pasti ispod 50 odsto svetskih rezervi.

No, pad potražnje za dolarom, smanjenje trgovine u svetu i sa SAD, manjak stranih investitora u državne obveznice, smanjenje poreza u SAD i nastavak zaduživanja, mogu doneti „savršenu oluju” koja bi srušila mnogo toga. The Economist zaključuje da u pesimističkom scenariju za SAD, može da se desi “nova 1971. godina”, kada je u vreme predsednika Niksona, Bretonvudski sporazum i oslanjanje na zlatnu podlogu nestalo preko noći. Delovalo je da se to neće u skorijoj budućnosti ponoviti, ali sa Trampom, kažu u Londonu, ovo izgleda vrlo moguće.