Rizici za cene nafte ograničeni i kratkoročni

Većina analitičara se slaže da aktuelna dešavanja u Venecueli verovatno neće imati veći ili trajniji uticaj na globalne cene nafte, barem u kratkom i srednjem roku. Oni smatraju da američka vojna akcija u Venecueli neće značajno poremetiti tržište nafte.

Prema Capital Economicsu, čak i ako bi došlo do povećanja venecuelanske proizvodnje, taj rast bi bio zanemarljiv u poređenju sa mnogo većim promenama kod glavnih proizvođača. Ključni trend na tržištu ostaje rast proizvodnje u SAD i zemljama OPEC+, što će u narednim godinama imati daleko veći uticaj na cene nego potencijalni oporavak Venecuele, prenosi Wall Street Journal.

Slično ocenjuje i Saxo Bank, uz napomenu da Venecuela ne predstavlja šok koji bi automatski stegao globalnu ponudu i naterao tržište na novo „precenjivanje“ nafte. Čak i u politički povoljnijem scenariju, ozbiljna proizvodnja se ne može brzo obnoviti. Naftni sektor zahteva velika ulaganja, opremu, stručne ljude i funkcionalnu infrastrukturu, što je proces koji traje godinama, a ne mesecima.

Analitičari Julius Baera ističu da tenzije između SAD i Venecuele nose minimalan rizik po snabdevanje u kratkom roku i da teško mogu da izazovu značajniji skok cena. Venecuelanski izvoz čini mali deo globalnog viška ponude, a američka intervencija je relevantnija za dugoročnu perspektivu — i to potencijalno čak negativno po cene, jer bi eventualna obnova proizvodnje dodatno povećala ponudu.

Goldman Sachs ocenjuje da su rizici po cene nafte zbog situacije u Venecueli nejasni i ograničeni u kratkom roku. S jedne strane, proizvodnja bi mogla blago da poraste ako bi došlo do ukidanja sankcija i formiranja vlasti koju podržavaju SAD. S druge strane, poremećaji u isporukama mogu potrajati ili se čak pojačati, zavisno od političkog razvoja i reakcija struktura bliskih Maduru.

Proizvodnja u toj zemlji je već niska zbog sankcija, dok je globalno tržište pod pritiskom povećane ponude OPEC+ i slabije tražnje. Očekuje se da cene ostanu relativno niske i u narednim godinama. Stručnjaci zaključuju da Venecuela više nije veliki proizvođač nafte, proizvodi manje od milion barela dnevno i izvozi oko pola miliona, uglavnom u Kinu. Zbog toga bi svaka kratkoročna reakcija tržišta verovatno bila slaba i kratkog daha. OPEC i dalje insistira na obilnoj ponudi, pa ukupna slika za cene nafte ostaje oprezno negativna.

Venecuela je nacionalizovala naftnu industriju još sedamdesetih godina, čime je osnovana državna kompanija PDVSA. Proizvodnja nafte dostigla je vrhunac 1997. godine sa oko 3,5 miliona barela dnevno, ali je u međuvremenu pala na oko 950.000 barela dnevno, od čega se približno 550.000 barela izvozi, pokazuju podaci Lipow Oil Associatesa.

Lipow očekuje da Chevron nastavi izvoz oko 150.000 barela dnevno, što bi ograničilo neposredni uticaj na tržište, ali smatra da bi neizvesnost mogla kratkoročno da doda oko tri dolara po barelu na cenu nafte. Ipak, mnogi analitičari ocenjuju da je globalno tržište trenutno dovoljno snabdeveno i da se kreće ka višku ponude.

Dugoročno, značaj Venecuele leži u vrsti nafte koju proizvodi – teškoj i sumpornoj, koja je zahtevna za eksploataciju, ali veoma tražena u složenim rafinerijama, posebno u SAD. Ako bi nova vlada, predvođena opozicionom liderkom Marijom Korinom Mačado, brzo preuzela vlast, sankcije bi mogle biti ublažene, a izvoz bi kratkoročno porastao korišćenjem postojećih zaliha, što bi, međutim, moglo da izvrši pritisak na cene.

Američke naftne kompanije već decenijama žele da povrate imovinu koju im je venecuelanski režim oduzeo nacionalizacijom naftne industrije. Sada im administracija Donalda Trampa nudi pomoć u tome, ali pod ključnim uslovom: ako žele nadoknadu za zaplenjene bušotine, cevovode i drugu imovinu, moraju odmah da se vrate u Venecuelu i ulože velika sredstva u obnovu razorene naftne industrije.

Zvaničnici administracije su poslednjih desetak dana poručivali rukovodiocima iz naftnog sektora da je povrat imovine moguć samo uz spremnost na velika ulaganja. Međutim, u industriji vlada oprez, jer je infrastruktura u toliko lošem stanju da je teško i proceniti šta je sve potrebno da bi se ponovo pokrenula, pogotovo u zemlji u kojoj još nije jasno ko će dugoročno vladati posle hapšenja predsednika Venecuele Nikolasa Madura.

Među analitičarima i u industriji nema jasne slike o dugoročnom planu američke administracije. Nije precizirano kako bi izgledao politički poredak posle Madura, niti kakva bi bila uloga američkih kompanija osim opšte poruke da bi one imale prioritet. Ključna pitanja za kompanije su bezbednost zaposlenih i opreme, način naplate ulaganja, isplativost proizvodnje pri sadašnjim cenama nafte i status Venecuele u OPEC-u.

Jedan od strateških ciljeva Vašingtona bio bi i da se američkim ulaganjima potisne Kina, koja je veliki kupac venecuelanske nafte, i da se spreči dalje snabdevanje kineskog tržišta jeftinom naftom mimo sankcija. Ipak, mnogi analitičari smatraju da je Venecuela dugoročna, a ne brza prilika, zbog niskih cena nafte i ogromnih ulaganja potrebnih za modernizaciju infrastrukture.

Prema navodima kineske mreže CGTN, rani izveštaji ukazuju da subotnji američki udari nisu naneli štetu venecuelanskoj proizvodnji nafte niti kapacitetima za preradu. Ipak, Venecuela, kao jedan od osnivača OPEC-a, mogla bi da se suoči sa ozbiljnim potresima u svom naftnom sektoru zbog promene vlasti.

Kako javlja kineski medijski servis, situacija dodatno komplikuje već teške okolnosti za OPEC i njegove saveznike zbog eskalacije krize u Venecueli. Nedeljni sastanak najvećih svetskih proizvođača nafte trebalo je da se završi bez većih promena u obimu proizvodnje, ali američki udari na Venecuelu mogu promeniti tu računicu, naročito ako se ispostavi da bi SAD mogle da preuzmu kontrolu nad najvećim svetskim rezervama nafte.

Za OPEC to otvara važno pitanje, u dugom roku, rast venecuelanske proizvodnje mogao bi da izvrši pritisak na snižavanje globalnih cena nafte, što vodeća članica kartela, Saudijska Arabija, svakako želi da izbegne. Ostaje da se vidi da li će i na koji način OPEC reagovati na ovakav razvoj događaja.