Trampova Amerika i srpska ekonomija: Novi globalni okvir, stari ekonomski izazovi

Branko Živanović je redovni profesor iz oblasti bankarstva i bankarskog poslovanja i šef katedre za Ekonomiju i finansije na Beogradskoj bankarskoj akademiji – Fakultet za bankarstvo, osiguranje i finansije. Nosilac je velikog broja domaćih i međunarodnih priznanja, nagrada i stipendija dodeljenih za doprinos i dostignuća u nauci. Autor je većeg broja naučnih radova i monografija objavljenih u časopisima od nacionalnog i međunarodnog značaja

Gostujući je profesor na fakultetima u zemlji i u inostranstvu. Usavršavao se na univerzitetima: Business School – University of Greenwich, London UK, SAA Torino – University of Turin, Italy, Graduate School and Research of Economics and Management- University Cote d’Azure Nice France.

Profesionalnu bankarsku karijeru započinje u Investbanci a.d. Beograd. Od 2002. godine angažovan je kao izvršni savetnik komercijalnih banaka i v.d. direktor u sektorima privrede u Eksport import banka Eksimbanka a.d. Beograd i Privredna banka a.d. Beograd. U kontinuitetu je angažovan kao savetnik uglednih kompanija, generalnih direktora i član nadzornih tela i upravnih odbora. Bio je konsultant i član kreditnih odbora na projektima finansiranim od strane EAR, EBRD, KFW.

Pitali smo Branka Živanovića, šta je po njegovom mišljenju obeležilo 2025. godinu?

Događaj godine

– Tročasovni susret američkog i ruskog predsednika, prvi posle otpočinjanja ratnog sukoba na teritoriji Ukrajine 2022. godine. Na američkom tlu, Aljaska, uprkos sankcijama prema ruskom vojno-političkom establišmentu. Tretman crvenog tepiha, doček aplauzom dobrodošlice od strane kolege/partnera američkog predsednika. Susret naizgled bez vidljivijih rezultata. Izostao je i najbolji scenario – trenutni prekid vatre, kao i teritorijalna razgraničenja, ili bilo kakve mirovne garancije. Potpuni fijasko? Naprotiv.

Post-samit pres konferencija sa tako malo iznetih detalja, blago iznenađujuća. Predsednik Rusije istakao je da je učinjen prvi korak u rešavanju ukrajinskog problema, kao i da su unapređeni američko-ruski odnosi. Predsednik SAD – da su se složili oko tako mnogo pitanja. Tako malo su rekli, a tako mnogo poručili.

Simultano, na marginama samita, diskretan susret delegacija za obnovu i unapređenje privredne saradnje SAD i Rusije. Aljaska svakako nije Jalta 2, ali su intencije vidljive. Nedostajući element trougla globalne moći, svakako je, Kina. Međutim, izgleda da se američka administracija još uvek pridržava Kisindžerove dogme: “Iako su u pitanju dva monolitna političko-ideološka sistema, Kina i Rusija su pritajeno netrpeljive nacije jedna prema drugoj. To je karta na koju treba igrati”. Da li će i kada američki predsednik i administracija pozvati EU za pregovarački sto? Možda, ali tek kada je u dovoljnoj meri “Orbanizuju ”.

I da! Jedan od čak republikanskih poslanika, mislim iz Pensilvanje, prisetio se da trajnog mira neće biti bez prisustva ukrajinske delegacije.

Ličnost godine

– Van svake sumnje to je predsednik SAD Donald Tramp, ocenjen kao pozitivna ili negativna ličnost, svejedno. SAD je nakon višegodišnjeg diskretnog i tihog detroniranja na međunarodnom planu “blickrigom“ vratio u aktivnu poziciju. Skinuo im teret globalizacije i skupu odgovornost za uspostavljanje demokratije i harmonizaciju društveno-ekonomskih odnosa svuda u svetu, pod parolom: “Amerika Amerikancima, ostalima šta ostane “.

Interesantno je kako je uspeo da demontira takozvanu “američku duboku državu’” i tradiciju na koju su građani Amerike jako ponosni. Kad god je izgledalo da će konzervativne američke pravne institucije i nedodirljivi mediji dovesti u pitanje njegovu predsedničku poziciju ili barem narušiti njegov ugled kao lidera, kontroverzni političar neobičnog karaktera je svaku takvu situaciju okretao sebi u korist – oni su za nekog i nešto tamo, dok je “fokus predsednika Trampa na troškovima života američkog čoveka koji je u krizi“. Čovek Tarifa, kako je sam sebe nazivao, inače ih je koristio kao najjače oružje, kako u ekonomskoj tako i u spoljno-političkoj borbi. Lako je potčinio najveći broj nacionalnih autoriteta SAD, pa i samog guvernera Feda.

Vrlo vešto je balansirao globalne interese, naglašeno u prvi plan stavljajući ulogu SAD, pritom vodeći računa da zadovolji i apetite drugih centara moći, uz konfrontaciju, ali ne i rat i nuklearni sukob. Kad to ponekad nije išlo koristio se dogmom: “Nemamo prava da to uradimo ali imamo moć”.

Najbolji poslovni potez godine

– Najbolji potezi u poslednje vreme vezani su za intenzivna ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu. Prevashodno su se odnosila na drumski, ali ih je bilo i u oblastima železničkog i avio-saobraćaja. Dugo smo zaostajali u tom pogledu i bilo je neobično gledati susedne zemlje, recimo Hrvatsku i Bugarsku, kako odmiču u razvoju svoje mreže puteva. Suvišno je reći koliko je izgradnja i modernizacija  auto-puteva i brzih saobraćajnica unapredila protok ljudi i roba u Srbiji. 

Kao najmnogoljudnijoj ekonomiji u regionu Zapadnog Balkana sa evidentnim privrednim potencijalima,  neophodna nam je mnogo razvijenija saobraćajno-infrastrukturna mreža. Pored sporijeg i otežanog protoka roba propušteni su i veliki priohodi i razvojne šanse u oblasti različitih vidova turizma. Turizam je potencijalno veliki generator nacionalnog deviznog priliva, ali ino-turistu kao i renomirane hotelske brendove najviše odbija izostanak adekvatnog saobraćajnog komfora: brzih saobraćajnica, helidroma, pa i aerodroma podesnog formata ili bar njihove blizine. Mislim da se kod Zlatibora i Kopaonika taj točak pokrenuo, ali odnos prema banjama je još uvek ispod svake kritike.

Promašaj godine

– Izostanak adekvatne strategije i podsticajnih politika za privlačenje ino-kapitala evidentan je u poslednje vreme. Činjenica je da ino-investicije ne daju željene rezultate i ne doprinose privrednom razvoju na način koji smo očekivali, a valjda i sami ino-investitori. Nešto što dodatno otežava problem je sve češća praksa njihovog povlačenja od strane matičnih kompanija, zatvaranja pogona i otpuštanja nemalog broja zaposlenih.

Nije tajna da su razgovori sa multinacionalnim kompanijama teški i kompleksni. Da one najčešće simultano pregovaraju sa nekoliko zemalja u regionu, i neretko sa još nerazvijenijim ekonomijama trećeg ili čak četvrtog sveta koje obiluju jeftinom radnom snagom i bagatelnim prirodnim resursima. Tačno je da donose kapital do koga nam je jako stalo. Međutim, ipak treba dobro odmeriti i uporediti potencijalne troškove i koristi.

Posebno su neprijatne situacije prilikom pomenutih zatvaranja fabrika i otpuštanja radnika koji će se ponovo naći na birou rada, po drugi put kao rashodna budžetska stavka. Pritom ne treba zanemariti činjenicu da je upravo njihovo zapošljavanje omogućilo ino-kompanijama zamašne subvencije iz tog budžeta i neretko različite beneficije u pogledu lokacijskih uslova i komfornijeg boravka i rada u našoj zemlji. Zato je možda vreme da se u narednoj godini preispita dosadašnja strategija i redefinišu podsticajne politike. Možda je vreme da se širi prostor ostavi za domaće investitore. Nesporno će i oni biti isključivo motivisani profitom, verovatno će i manje efikasno i rentabilno poslovati, ali će zarađeno ipak ostavljati i trošiti ovde. Time će izostati repatrijacija kapitala u inostranstvo, dobar deo zarade domaćih investitora možda će i otići u domaću akumulaciju, a i da ode u potošnju povećaće domaću agregatnu tražnju i koliko-toliko podupreti nacionalni razvoj.

Očekivanja u 2026. godini

– Ne treba biti vidovit da bi se izveo zaključak da će vektor kretanja rešenja svojinskog pitanja NIS-a dati verovatno najznačajniji ton ukupnim privrednim kretanjima u nacionalnoj ekonomiji tokom naredne godine. Sve jasno – nije trebalo da ga prodamo, trebalo je da ga nacionalizujemo, trebalo je da ga ustupimo nekoj drugoj / trećoj strani… ali eto nismo, a naknadna pamet je najskuplja. Tu smo gde jesmo i treba objektivno da sagledamo šta je realno da možemo da uradimo kako bismo izbegli nervozu i najskuplje scenarije.

Vreme nam ovde svakako nije saveznik, a “situaciju” dodatno komplikuje permanentna pretnja  sekundarnim finansijskim sankcijama. Ukratko: prvo bi se odnosile na NBS i blokiranje sredstava rezervi na ino-računima. Suvišno je pominjati da i bez striktnijih zabrana poslovnim bankama treba uzeti u obzir da je apsolutna većina njih u ino-vlasištvu, i kako bi se one ponašale. Nije teško zamisliti i kako bi izgledao nacionalni bankarski sistem gde bi NBS kontrolisala samo jednu državnu banku i još jednu u privatnom vlasništvu, preostale nemaju sistemski značaj.

Iako se gotovo na dnevnom nivou najavljuje kvalitetno rešenje i prodaja NIS-a nisam sklon da verujem u tu brzinu, upravo zbog namirenja geostrateških preferencija. Međutim, uprkos nedavnom lošem iskustvu i “neočekivanom” blokiranju NIS-a, mislim da do sekundarnih finansijskih sankcija neće doći. Teško da bi one bilo kome išle u korist i verujem da smo taj deo mnogo bolje diplomatski odradili, odnosno da smo mnogo bolje upućeni u termin plan.

Međutim, sama “situacija” već je otvorila potencijalna recesiona žarišta koja će se preneti u 2026. godinu, samom činjenicim da NIS nije obična kompanija. On sa sobom vuče veliki broj dobavljača, bankarskih garancija i kredita koje treba vraćati, kupaca koji strepe za svoje reprodukcione potrebe.

Predstojeća godina će sa sobom doneti i sijaset novih izazova – verovatne rebalanse budžeta, obezbeđenje potrebnog nivoa investicija u građevinski sektor, čiji značaj nikako ne treba potcenjivati iz ugla uticaja na privredni rast i razvoj i još mnogo toga.