Uništenim građevinskim sektorom cirkulišu radnici zemalja trećeg sveta

Sve je manje domaćih majstora, koje su preko granice preveli bolji radni uslovi i visoke nadnice u Evropi i svetu. Umesto njih u Srbiji glavne infrastrukturne projekte grade stranci, koji najčešće dolaze iz Albanije, Severne Makedonije, Turske, Pakistana, Kine i Indije.

Kako je za Biznis.rs objasnio Saša Dimitrijević, predsednik Granskog sindikata građevinarstva, industrije i građevinskog materijala, drvne industrije i putne privrede Nezavisnost – nema zvaničnih podataka o broju građevinaca iz inostranstva, ali se u javnosti spekuliše o približno 10.000 ljudi.

„Nama nedostaje one osnovne radne snage, sve više i zanatlija. Naša građevinska operativa ne može da isprati ovaj razvoj, pre svega infrastrukturnih projekata. Jasno je da se to radi smišljeno jer gura BDP. Građevina, sama po sebi, povlači tridesetak drugih delatnosti, a pogotovo izgradnja stanova„, izjavio je Dimitrijević.

On dodaje da je građevinski sektor u procesu tranzicije potpuno uništen. Dok su samo u Beogradskom regionu velike firme poput Trudbenika, Komgrapa i GP Napred, zapošljavale više od 35.000 radnika, sada ih više nema ili postoje samo u tragovima.

Slično sagledavanje problema nedostatka domaćih radnika na gradilištima za naš portal je izneo Goran Rodić, potpredsednik Građevinske komore Srbije.

Kako je rekao, zbog nakaradnih privatizacija posle 2000. godine, likvidirane su građevinske firme po kojima smo bili prepoznatljivi u svetu. Njih su preuzimali ljudi koji nemaju veze sa strukom, obično zbog imovine ili dobre lokacije.

„Država nije krenula u velike investicije da se zaposli operativa i na taj način osveži radna snaga, jer je ona u proseku stara 50 godina. Nismo se bacili na tržišta gde smo nekad bili prisutni – Rusija, Bliski Istok, Afrika, Azija, deo Južne Amerike. Da se vratimo na te pozicije, posebno u Evropi, gde smo svuda radili“, rekao je Rodić.

Prema njegovim rečima, normalno je da su usled loše situacije prvo pobegli mastori koji, zbog deficita ove struke u svetu, nikada nisu imali problem da se zaposle.

„U ovom momentu kod nas fali oko 12.000 građevinskih radnika u celoj Srbiji. U građevini praktično imamo 50 industrijskih grana – fale tesari, zidari, moleri, keramičari, stolari… nedostaju radnici svih profila. Najviše fale rukovodioci mašinama, oni koji voze pumpe, miksere, rukuju sa mašinama za asfaltiranje“, istakao je Rodić.

On smatra da se cela situacija politizuje u kontekstu da zemlji toliko dobro ide da čak uvozimo radnu snagu.

„Mi nigde ne radimo kao nosioci posla, već smo tu neka treća ruka – kooperanti. Zarađuju na nama na raznim situacijama. Zbog toga ne možemo da isplatimo pravu radnu snagu, zato su nama i otišli radnici, i najveći problem će biti ko će da održava puteve“, naveo je Rodić.

Radnici drugog reda?

Dimitrijević iz sindikata Nezavisnost navodi kako su za obične radove koji se izvode potrebni kvalitetni radnici, dok u Srbiju dolazi osnovna radna snaga.

„Problem radnika migranata je u tome što su to uglavnom prevareni ljudi, u smislu da im se obeća neka visina nadoknade. Kada oni dođu da rade u stranu zemlju, to ide u sasvim drugom pravcu. Govorka se da postoje državni sporazumi gde se naše zakonodavstvo u nekom domenu suspenduje za pojedine radnike, pre svega za one koji dolaze iz Kine. Ne mogu vam ništa konkretno reći s obzirom da ni sam nisam imao uvid u njih da bih mogao da tvrdim. Suštinski, ljudi svakako da nemaju uslove koje bi trebalo, ali je to teško iskontrolisati“, rekao je Dimitrijević.

On je dodao da se strani radnici retko obraćaju sindikatima i obično nisu upućeni u prava koja im sleduju. Rad na crno je praktično nemoguće kontrolisati, pa za neke od tih slučajeva čujemo iz medija, kao situacije indijskih radnika ili građevinaca koji su gradili Beograd na vodi, kojima se dugovalo i po nekoliko mesečnih plata.

„Možete zamisliti koliko su očajni ljudi koji dolaze, ili da im se nešto obeća u njihovim matičnim zemljama, a kada dođu ovde, to nije realno. Jednostavno, ne verujem da je vrednost radova na tom nivou da se mogu ispuniti normativi koji podrazumevaju neke visoke plate i smeštajne uslove“, naveo je Dimitrijević.

Od majstora zavisi kvalitet radova

Rodić iz Građevinske komore ide još dalje, ističući da su upitne i okolnosti pod kojima se gradi, ali i kvalitet radova koji ostaju.

„Dolaze Albanci, Makedonci, sa Kosova, Turci, Indusi, Pakistanci, Kinezi, Azerbejdžanci. Veliki znak pitanja je da li nam oni uopšte odgovaraju. Njihove firme dobijaju poslove od države, radnici su poluobučeni ili tek fizička radna snaga, rade za neke bedne pare, samo koliko da se prehrane. Kakav kvalitet radova ostavljaju iza sebe će se pokazati tek u vreme malo jače eksploatacije, kakvi su nam putevi i mostovi“, izjavio je on.

Kako je rekao, kada radovi stanu, naćićemo se u bezizlaznoj situaciji, bez rasta BDP, bez radne snage, bez novca i sa kreditima koji dolaze na naplatu i troškovima održavanja infrastrukture.

„Brzo dolazi urušavanje svega što se pravilo, time i opasnost za sve koji koriste tu infrastrukturu, i onda dolaze na naplatu krediti koje nemamo odakle da servisiramo“, upozorio je Rodić.

Migranti ili radnici?

Prema saznanjma koje je podelio Rodić, na terenu su se sretale zastrašujuće situacije, koje liče na radničke logore.

Oko saobraćajnica ljudi su spavali u štalama, radnici su nađeni i u podrumima zgrada ili su pravili nekakve cerade i barake u kojima su boravili. Neki od njih žive u neljudskim i nehigijenskim uslovima, ne dobijaju dovoljno hrane, rade fizički teške poslove, pa čak trpe i nasilje.

„Dobar deo njih dolazi da radi, a koriste trenutak kad će da pobegnu ka Hrvatskoj i Mađarskoj u Zapadnu Evropu. Da li su to migranti ili radnici teško je povezati“, kazao je Rodić.