Kako razlikovati merdžere od akvizicija?

Neki od najzanimljivijih i najzahtevnijih procesa u korporativnim finansijama jesu merdžeri i akvizicije. Iako poslovično složenica M&A ide zajedno kada se govori o transakcijama na tržištu, ipak merdžeri i akvizicije ne predstavljaju isti proces, jer postoje neke ključne razlike.

Stručnjaci iz ove oblasti kažu da merdžeri – ili prevedeno na srpski jezik „spajanja“ – predstavljaju proces u kojem se dva ili više pravna subjekta, odnosno kompanije, spajaju u novi subjekt sa novim imenom.

“O bilo kojoj vrsti spajanja da je reč (vertikalnom, horizontalnom, obrnutom, konglomerat…), bitno je naglasiti da se ono dešava na dobrovoljnoj bazi i po želji obe strane u procesu. Kompanije koje se spajaju su manje-više iste veličine i glavni motivi za merdžer jesu da bi se smanjila konkurencija na tržištu ili unapredila operativna efikasnost. Takođe, odlikuju ih viši troškovi u poređenju sa akvizicijama koji se najviše oslikavaju u pravnim troškovima, zahtevaju znatno više vremena, ali na kraju konsolidacije vlasnici ili akcionari mogu uvećati vrednost svojih vlasničkih udela”, objašnjavaju analitičari.

Sa druge strane, kada je reč o akvizicijama možemo reći da se tu radi o kupovini jednog pravnog subjekta od strane drugog. To se može sprovesti kupovinom vlasničkog udela od najmanje 51 ili više odsto ili preuzimanjem sredstava target kompanije.

Naši sagovornici kažu da se u tom slučaju pravi razlika između takozvane „prijateljske“ i „neprijateljske“ akvizicije ili otkupa, odnosno preuzimanja. U ovom procesu kompanija koja je kupac je znatno uticajnija u smislu veličine, strukture i operacija u odnosu na preuzeto preduzeće.

Treba naglasiti da se kupovinom jedne kompanije od strane druge ne dobija novi subjekt kao u merdžeru, već se kupljena kompanija „utapa“ u kupca i prestaje da postoji. Takođe, u nekim slučajevima se zadržava postojeći brend, kao na primer u slučaju kompanije Unilever koja je vlasnik firmi Dove i Ben & Jerry’s.

Prema rečima naših sagovornika, glavni motiv akvizicija jeste konsolidacija iz koje se ostvaruje trenutni rast, dok je sam proces znatno jednostavniji, brži i jeftiniji od merdžera.

“Ne trebati smetnuti sa uma da se ponekad akvizicije svesno nazivaju merdžerima jer „biti akviziran“ nosi negativnu konotaciju, te se pribegava terminu spajanje koji sugeriše uzajamnost”, kažu analitičari.

Ekonomija obima vs monopolski položaj

Kod merdžera se prednosti uglavnom odnose na eksploatisanje ekonomije obima, snižavanje cena usled efikasnosti poslovanja i sinergija, oslobađanje sredstava za istraživanje i razvoj od viših profita ili pak uklanjanje dupliranih usluga na tržištu.

Sa druge strane, mane mogu biti kada nakon spajanja novostvorena kompanija dobije monopolski položaj na tržištu i iskoristi to tako što podigne cene svojih usluga, pa se potrošaču ostavlja manje opcija i izbora.

“Novostvorena kompanija sa monopolskim položajem može vremenom postati neefikasna i postoji realna pretnja da se dve spojene kompanije ne „slažu“, odnosno da im poslovni model nije kompatibilan kako se činilo. Pored navedenog, moramo izdvojiti i gubitak posla za određen broj zaposlenih iz spojenih kompanija, kao i disekonomiju obima usled povećane veličine, gde nakon spajanja novoj firmi nedostaje isti stepen kontrole i motivisanja zaposlenih”, navode naši sagovornici.

Kada je reč o prednostima akvizicija, to je uglavnom tržišna snaga, gde se kupovinom drugog subjekta povećava tržišni udeo i gde se akvizicijom postižu tržišne sinergije, stiču se nove kompetencije i resursi koje do tada nisu posedovane.

Takođe, akvizicijama se dobija lakši pristup kapitalu koji je omogućen veličinom kompanije.

“Nažalost postoje i mane, od kojih su najčešće sudar kultura dveju kompanija koje nije tako lako integrisati kao što je prvobitno predviđeno, dupliranje funkcija zbog zaposlenih na istim funkcijama što jasno implicira da sledi proces reorganizacije i otpuštanja viška radnika, konflikt ciljeva kompanija koje su do skoro poslovale samostalno i gde se pojavljuje otpor unutar nove organizacije, što može potkopati napore za efikasnijom organizacijom”, ocenjuju stručnjaci iz ove oblasti.

Na pitanje da li postoji razlika u odnosu na delatnosti, da se jedan način pripajanja koristi više od drugog, naši sagovornici kažu da se generalno gledano ne primećuje trend da kompanije biraju jedan od dva načina spajanja u odnosu na delatnost koju vrše.

“Više se može pričati o industrijama u kojima ćemo se najpre sresti sa M&A aktivnostima i to su uglavnom zdravstveni, tehnološki, finansijski, maloprodajni sektor i sektor robe široke potrošnje.

U ovim sektorima koji su jako konkurentni manje kompanije često pribegavaju strategiji da udruže snage sa većim i jačim tržišnim igračima, jer im je inače jako teško da se takmiče. Vredno je pomenuti i da se M&A aktivnost može povećati i u periodima lošijih ekonomskih uslova, pa tako možemo svedočiti da sa smanjenom kupovnom moći potrošača i manjom potrošnjom maloprodajni igrači teže samostalno opstaju sa manjim tokovima gotovine i prihodima, čime postaju targeti akvizicija”, zaključuju analitičari.