Nema boljeg trenutka od ovog ako sanjate da otkrijete neku novu ”nevidljivu ruku”

Profesor dr Aleksandar Bogojević je direktor Instituta za fiziku u Beogradu od 2014. godine. Osim toga, trenutno je i član Senata Univerziteta u Beogradu, koordinator aktivnosti na izgradnji i opremanju Verokio centra u okviru Instituta za fiziku, član Saveta Istraživačke stanice Petnica i nacionalne komisije za saradnju sa Evropskom ogranizacijom za nuklearna istraživanja (CERN).

Obrazovao se u Beogradu i Njujorku. Studije fizike završio je na Univerzitetu u Beogradu, da bi potom magistrirao na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku (Columbia University) i nastavio doktroske studije na Univerzitetu Braun u Providensu (Brown University), gde je odbranio svoj doktorat u oblasti teorijske fizike visokih energija.

Dr Bogojević na Institutu za fiziku radi od 1991. godine, a njegova istraživanja usmerena su na kvantnu teoriju polja, gravitaciju i kosmologiju i modeliranje i numeričku simulaciju kompleksnih sistema. Iza sebe ima 60 naučnih radova i dva udžbenika.

Pitali smo našeg sagovornika kakva su njegova ekonomska predviđanja do kraja godine, a zbog specifičnosti narativa profesora Bogojevića prenosimo vam njegov odgovor u celosti, uz minimalno prilagođavanje redakcijskim standardima.

– Kako je uopšte moguće da konačna bića kako što smo mi prepoznaju pravilnosti tako složenog sveta, te da na osnovu tih uočenih pravilnosti koliko-toliko uspešno zaključuju o tome kakav će taj svet biti u nekom budućem trenutku? Odgovor je zapravo jednostavan – ta sveukupna potencijalna kompleksnost se zapravo retko manifestuje u svoj svojoj nepredvidljivosti – svet se najčešće nalazi u nekoj fazi (poretku) u kome je dominantan manji broj relevantnih osnovnih aktera i veza. Zbog toga u ovakvim fazama lako uočavamo neke (aproksimativne) zakonomernosti koje nam omogućavaju prilično dobre predikcije ponašanja u relativno bližoj budućnosti.

Stvari postaju interesantne (i nepredvidljive) kada prelazimo iz jedne faze u drugu, iz jednog ekonomskog ili političkog poretka u drugi. Isti su akteri, iste veze između njih, no mala promena spoljnog stanja nas prevodi iz jednog u sasvim drugi svet. Sva ludost neobuzdane kompleksnosti je fokusirana u neposrednoj okolini tačke faznog prelaza.

Isto važi za svet u kome danas živimo. Ogroman je broj aktera i veza koji te aktere povezuju, no ipak nemamo suviše problema da razumemo (recimo) osnovne ekonomske pravilnosti kojima se taj svet povinuje. Te pravilnosti ekonomisti zovu ”nevidljivom rukom Adama Smita”, a svet im se povinuje već dovoljno dugo da smatramo da su Bogom dane. No, iz dana u dan počinjemo da registrujemo sve čudnija ponašanja različitih ekonomskih parametara koje posmatramo. Približavamo se faznom prelazu. Približavamo se novom ekonomskom (i političkom) poretku o kome nemamo (niti možemo imati) ikakvu intuiciju do koje smo došli iz prethodnih iskustava.

Pitate me koji je trenutno najbolji način i valuta za štednju? Ekonomski stručnjaci će vam dati odgovor koji predstavlja neku ekstrapolaciju do sada viđenog stanja. Problem je u tome što će vam različiti stručnjaci dati sasvim različite odgovore. Zašto? Pa zato što smo se ekstremno blizu približili faznom prelazu – trenutku kada se svet ne može lako aproksimovati manjim brojem relevantnih činilaca ili interakcija, trenutku kada se (nakratko) suočavamo sa inherentnom i neskrivenom kompleksnošću sveta. Dakle, nije da su stručnjaci postali manje kvalitetni, prosto u blizini faznog prelaza (promene poretka) naše intuicije pucaju – sve utiče na sve drugo, sve postaje jednako važno, ništa se ne da zanemariti. Na jeziku fizike, korelaciona dužina postaje beskonačna – čak i najmanji i najudaljeniji delovi sistema mogu da utiču na krajnju sudbinu čitavog sistema. Retki su trenuci kada dolazi do promene poretka – šta reći nego to da živimo u uzbudljivim vremenima!

Svet će nakon faznog prelaza opet poprimiti neke relativno jednostavne zakonomernosti, no sasvim drugačije od onih koje smo do sada poznavali. Klizač iz ledenog sveta vas ništa neće naučiti o tome kako da plivate. Neko će se snaći, a neko udaviti.

Jedna od uzbudljivih stvari u fizici je da smo naučili da razumemo neke aspekte faznog prelaza. No, to nam ne može pomoći u ovim primenama. U fizici možemo da opetovano i u kontrolisanim uslovima prolazimo kroz istu tačku faznog prelaza u oba smera i da na taj način stičemo (ograničenu) intuiciju o ovom prelaznom procesu. U primeni na društvo ili ekonomiju, stvari se ne odvijaju u kontrolisanim uslovima, a posebno nemamo mogućnost da se iz novog ustrojstva vratimo u staro (ako nam se novo ne sviđa). Dakle, opustimo se i uživajmo u uzbudljivoj vožnji (bez vozača, znakova ili puta).

Fizičari vole da stvaraju nove teorije, ali i da ruše one koje su sami izgradili i da od ostataka grade sasvim nove teorije realnosti. Time se bavi posebna sorta ljudi. Hvala Bogu da nisu svi ljudi takvi. Dok prelazim kolima preko nekog mosta, raduje me to što njegovi graditelji ne nalaze intelektualno i spoznajno zadovoljstvo u rušenju mostova koje su podigli. Sa druge strane, nadam se da su današnji ekonomisti po temperamentu sličniji fizičarima nego inženjerima, jer će uskoro sve što su do sada učili prestati da važi. Nema boljeg trenutka od ovoga ako sanjate da otkrijete neku novu ”nevidljivu ruku” koja će nam omogućiti dublje sagledavanje ekonomske realnosti u koju ćemo (hteli, ne hteli) svi biti uronjeni u najskorije vreme.

Za brži porast privrede, posebno one koja generiše više dodatne vrednosti, potrebno je povećati pristup različitim visokostručnim kadrovima. Sukobi,  ekonomske i političke krize dovode do povećanog odliva mozgova. Retko koja zemlja je to u većoj meri doživela od Srbije u poslednjih nekoliko decenija. Sada se po prvi put posle dužeg vremena nalazimo u sasvim drugoj situaciji. Pod uslovom da uspemo da se provučemo između najvećih gromada koje nam stoje na putu, mogli bismo doći u situaciju da smo jedan od manjeg broja ostrva stabilnosti u svetu koji je u najvećoj meri ”poludeo”. Ako to uspemo, onda nam se otvara dvostruka mogućnost suštinskog kadrovskog osnaženja – ubrzavanje procesa povratka naših stručnjaka iz dijaspore, kao i privlačenje rastućeg broja stranaca da dođu u našu zemlju i ovde se zaposle.

Nekima ovo deluje kao fantazija, ali nije. Dovoljno je pogledati talase migracije poslednjih meseci takozvanih ”digitalnih nomada” ka našoj zemlji. Suštinsko osnaženje našeg IT sektora je pokrenulo ovaj proces. Dodatni pozitivni uticaj je odigrala mreža kompetentnih naučnih i visokoobrazovnih institucija u ovoj i bliskim oblastima, a posebno međunarodna povezanost ovih institucija. Ipak, sasvim je jasno da je vidan efekat odigrao sukob Rusije i Ukrajine, kao i rastuća globalna ekonomska kriza koju je ovaj sukob pokrenuo. Efekat analogne migracije od pre nešto više od 100 godina na našu nauku, tehnologiju i medicinu je bio neprocenjiv. Želim da verujem da smo sada institucionalno mnogo jači nego tada, te da možemo na najbolji način da iskoristimo talas sa istoka da suštinski osnažimo naše tržište rada i to u onom delu koji je u modernom postindustrijskom društvu najtraženiji. Krenuli smo sa digitalnim nomadima jer su oni  najmobilniji. Na tome ne smemo stati – rekao bih da je to ključna uloga naših vrhunskih institucija za naredni period.

Energija pokreće svet, a svakako i globalnu ekonomiju. Ovo je dugo bila jedna od osnovnih paradigmi na kojima su počivale kako politika, tako i ekonomija. Zapanjujuće je da su neki to zaboravili. Ta ”Alchajmerova bolest” mnogih današnjih političara je samo jedan od mnogobrojnih parametara ”porasta ludila” koji karakteriše neposrednu okolinu faznog prelaza. Ti političari, i oni koji su ih slušali, će sada platiti devastantnu cenu te zaboravnosti.

Na kineskom se reč kriza piše sa dva ideograma – prvi označava opasnost, drugi priliku. Svakako da živimo u kriznim vremenima, no čini mi se da se previše fokusiramo na opasnost koju ova kriza donosi, a premalo na prilike koje ona otvara. Pametnim promišljanjem se mogu predvideti i zaobići mnoge (mada svakako ne i sve) opasnosti. Istovremeno, i možda još važnije, pronicljivom analizom prilika koje se otvaraju mogu se stvoriti uslovi za suštinski napredak. Da bismo uspeli, kao društvo moramo da odaberemo izbalansirani pristup između minimalizacije rizika, sa jedne strane, i maksimalizacije društvene dobiti, sa druge.

U svakom slučaju, nedostatak različitih vrsta energenata očigledno postaje jedna od ključnih karakteristika trenutka u kome se nalazimo. Umesto ogreva radije bih se fokusirao na električnu energiju, jer čini mi se da je to u ovom trenutku za nas možda veći problem. Čini mi se da mnogi ljudi nisu toga svesni, u velikoj meri možda i zbog toga što je kroz sve decenije kriza kroz koje smo prošli Srbija uspevala da obezbedi pristup električnoj energiji. Sadašnja situacija je po nekoliko ključnih parametara drugačija. Dozvolite mi da se kao fizičar fokusiram samo na jednu, meni bližu specifičnost. Kada smo bili pod sankcijama bili smo izolovan sistem. Struje smo imali jer smo internim resursima to mogli da obezbedimo. Sada nismo pod sankcijama, nismo izolovani. Interni resursi jesu važni ali nisu jedini koje moramo uzeti u obzir.

Pod dejstvom globalne krize cena električne energije u našem okruženju ide u neslućene visine. Kao država ćemo raditi sve što je moguće da sprečimo analogni porast cene struje u našoj zemlji. Cena struje se može shvatiti kao neki analogon temperature. Izolovani sistemi mogu biti na različitim temperaturama. Ako sistemi nisu izolovani, energija teče od sistema koji je na višoj temperaturi ka sistemu na nižoj (nikako u suprotnom smeru), sve dok (posle dovoljno vremena) ne dođe do izjednačavanja temperatura. Na ekonomskom polju tržište ima ulogu termodinamike. Sve da imamo dovoljno struje za domaće potrebe, ako je razlika u ceni struje u zemlji i okruženju dovoljno velika, teško je zamisliti da ”nevidljiva ruka Adama Smita” neće naći neki način da ne iskoristi ovo (recimo, kroz povremene restrikcije).

Kao i u mitologiji, uspešan prolazak kroz ovu krizu zahteva dobru navigaciju između Scile i Haribde. Scilu zaobilazimo ako uspemo da bar donekle limitiramo cenu struje, Haribdu zaobilazimo ako obuzdamo nepotrebne restrikcije uzrokovane prodajom struje preko granice.

Ovo balansiranje nije lako, ali jeste moguće. Termodinamika nas uči da se temperature izjednačavaju posle ”dovoljno vremena”. Osim toga, termodinamika se ne bavi vremenom. Koliko je to ”dovoljno vremena”? Na to pitanje termodinamika ostaje nema. Diskrepanca u ceni struje može postojati neko vreme – nadajmo se da će kriza koja je uzrok te diskrepance kraće trajati.