Privreda, klimatske promene i očuvanje životne sredine mogu zajedno u istom smeru

Godinama unazad sve veći broj društvenih aktera, od organizacija, udruženja, inicijativa, pa do političkih partija i zvaničnih institucija, u prioritete svoje agende stavlja očuvanje životne sredine i borbu protiv klimatskih promena, kako bi budućnost života na planeti bila bolja i kako bi budućim generacijama ostavili makar potencijal da žive u zdravom okruženju.

Međutim, postavlja se pitanje da li su ovi proklamovani ciljevi samo floskule ili zaista predstavljaju mogućnost da se svet učini boljim mestom za život? Gde je u celoj toj priči privreda – velika industrija, transport i ostali zagađivači? Da li i na koji način ekonomija može da nastavi da raste u aktuelnom odnosu snaga?

Kako u razgovoru za Biznis.rs kaže urednik portala klima 101.rs Nemanja Milović, pogrešno je postavljati ovu jednačinu tako da jedna strana mora da dobije, a druga da izgubi, jer se tu radi o jednoj široj slici u kojoj transformacija ka održivom razvoju podrazumeva da se uticaj negativnih faktora minimizira bez obustave proizvodnog procesa.

„Sve što ljudi rade ostavlja neke posledice po životnu sredinu. Samim tim što postojimo i što smo tu – mi utičemo na nju. Sada se postavlja pitanje kako će se to dalje odvijati, odnosno na koji način možemo da neutrališemo štetan uticaj koji ima naše delovanje“, naglašava naš sagovornik.

Ukoliko nam je svima zajednički cilj čista životna sredina i sprečavanje klimatskih promena, Milović kaže da je pogrešno držati se dihotomije klima-ekonomija jer ćemo tako teško doći do boljih rešenja.

„To nije zero-sum game, već treba da razmišljamo o sinergiji“, naglašava Nemanja.

Na pitanje koliko smo daleko od ideala u kojem bi ekonomski napredak i životna sredina funkcionisali u nekoj vrsti simbioze, naš sagovornik kaže da ima još dosta koraka do tog stadijuma, naročito ako se uzmu u obzir dosadašnji, kako ih je nazvao, „stidljivi koraci“.

Ipak, možda ti koraci i nisu tako stidljivi ako se uzme u obzir činjenica da se o životnoj sredini razmišlja tek od sedamdesetih godina prošlog veka, dok se pre toga nije raspravljalo o ovim problemima kada se govorilo o ekonomskom razvoju.

Danas je situacija drugačija, kaže on, bar u tom smislu što postoji širi društveni konsenzus o neophodnosti uvođenja reda u sistem. Ipak, to ne znači da su i oni čiji je glavni cilj profit na spisku „osvešćenih“.

„Svetskoj privredi još uvek nije glavni cilj zaštita životne sredine, ni klima, ali moramo da budemo svesni i da primetimo u kojoj meri su klimatske promene postale bitan aspekt poslovanja: sve kompanije moraju da polažu određene izveštaje koliko utiču na klimu i životnu sredinu. Takođe, imamo i nultu emisiju ugljen-dioksida koja je cilj do sredine ovog veka“ napominje Milović.

Na pitanje šta bi konkretno trebalo da se uradi, odnosno koji su to koraci koji bi doveli do realizacije ciljeva, naš sagovornik kaže da se najpre mora transformisati privreda na nivou energetike ka obnovljivim izvorima energije (OIE), što u današnje vreme nije pretežak i preambiciozan zadatak.

Prema njegovim rečima, OIE su takođe u stanju da pruže jednaku količinu energije koja se proizvodi iz neobnovljivih izvora, navodeći primer solarne energije za koju se postavlja jedino pitanje kako je iskoristiti na pravi način.

Stoga ne čudi da je, kako kaže Milović, proizvodnja energije iz OIE doživela ekspanziju u poslednjih desetak godina, te se očekuje da se u budućnosti fosilna goriva koriste samo u nekim, kako ih je nazvao, graničnim slučajevima.

„Tehnologija nam u velikoj meri omogućava čitav ovaj proces transformacije“, dodaje.

Pored energetike, Nemanja kaže da treba razmišljati i o upotrebi zemljišta za proizvodnju hrane odnosno načinu njegovog tretiranja kako bi zadržalo svoje dobre osobine.

Uz tehnološke preduslove koji su očigledno zadovoljeni, Milović ističe da je veoma bitan i način na koji ljudi shvataju ovu problematiku i ozbiljnost sa kojom se odnose prema planeti na kojoj žive.

Ukoliko edukacija i šira društvena debata ne pomognu da se promeni svest ljudi, država na raspolaganju ima mehanizam da to uradi sama, usvajanjem regulacije koja će propisati kako i koliko privreda može da proizvede štetnih posledica po životnu sredinu, ali i propisivanjem kazni za sve one koji krše pravila i rade nauštrb zdravog okruženja.

Kao posledica ili rezultat toga, mnoge industrije u različitim sektorima rade na dekarbonizaciji, zarađujući uz to jer su primenjena rešenja jeftinija.

Kada je reč o Srbiji, Milović navodi da se kod nas radi na usklađivanju zakona sa Evropskom unijom (EU), dodajući da nije pravo pitanje kakvi su nam zakoni, već da li se i koliko primenjuju.

„Uglavnom, nadam se da će i kod nas početi da se pomeraju stvari, budući da će, ako ništa, domaće kompanije koje posluju na međunarodnom tržištu morati svoj proizvodni proces da usklade sa regulativom države partnera, kako bi mogle i dalje da izvoze“, kaže on.

Zaključak bi mogao da bude – ekonomski rast i razvoj s jedne, i klimatske promene i životna sredina s druge strane, ne moraju da budu dvosmerna ulica, već mogu biti dve trake koje idu u istom smeru.

„Moramo da radimo u smeru pomirenja profita i životne sredine kako bismo smanjili zagađenje, jer ako ih posmatramo kao nepomirljive nećemo doći do najboljeg rešenja“, zaključuje naš sagovornik.