Kasko osiguranje ipak ne pokriva svaku štetu?

Kada korisnici odluče da kupe vozilo putem lizinga, uobičajena praksa je da lizing kompanije zahtevaju od svojih klijenata da osiguraju vozilo kasko polisom. Ova vrsta osiguranja štiti vozilo od niza potencijalnih opasnosti, uključujući krađu, saobraćajne nezgode i druge vrste oštećenja.

Ipak, komplikacije nastaju kada korisnik lizinga, koji je praktično budući vlasnik automobila, prekrši neka od osnovnih pravila osiguranja ili ugovora sa lizing kućom.

Jedan od ključnih aspekata, koji mnogi korisnici lizinga ne uzimaju u obzir, jeste pravilo o upravljanju vozilom pod uticajem alkohola.

Dajana Petić iz agencije Dnd-Top Di u razgovoru za Biznis.rs kaže da ukoliko korisnik lizinga sedne za volan u alkoholisanom stanju i izazove nesreću, osiguranje neće pokriti štetu ni njemu ni lizing kompaniji kao formalnom vlasniku automobila.

“To znači da sve finansijske posledice padaju na leđa korisnika, koji je već obavezan da plaća kasko osiguranje, ali sada ostaje bez mogućnosti naknade štete. Lizing kompanija, s druge strane, gubi svoja prava na odštetu, ali će svakako tražiti da njoj korisnik nadoknadi svu nanetu štetu”, objašnjava Petić.

Naša sagovornica dalje navodi da ako vozilo bude ukradeno dok je pod upravom korisnika lizinga, situacija je nešto povoljnija.

“U tom slučaju osiguranje će pokriti štetu vlasniku vozila, odnosno lizing kući, a deo sredstava koji je do tada bio isplaćen u okviru lizing aranžmana može biti vraćen korisniku. Postoji i opcija da lizing kuća izda ovlašćenje osiguravajućoj kompaniji, kako bi sredstva od osiguranja bila direktno prebačena korisniku, koji zatim može da iskoristi taj novac za otplatu preostalog duga po lizingu. Ovaj proces, međutim, zavisi od sporazuma između lizing kuće i osiguravajuće kompanije, što često stvara dodatne složenosti”, kaže Petić.

Regresno pravo lizing kompanija

Lizing kompanije često imaju klauzule o regresnom pravu koje im omogućavaju da traže nadoknadu štete od korisnika lizinga u slučaju da je on odgovoran za bilo kakvu štetu na vozilu. Ova klauzula može biti regulisana dodatnim ugovorima, ali osnovni cilj je zaštita lizing kuće. Ovo pravo regresije često se odnosi na slučajeve kada korisnik ne poštuje pravila ili specifične ugovorne uslove.

“Ono što mnogi korisnici ne razumeju u potpunosti je da lizing kompanija može zatražiti nadoknadu direktno od njih ako se šteta proceni kao rezultat nemara ili kršenja ugovora, čak i ako postoji kasko osiguranje. Takvi specifični ugovori često stavljaju korisnika u nepovoljan položaj, jer su ugovorni uslovi složeni i često nejasni, omogućavajući lizing kompanijama da se osiguraju na više načina – od samog korisnika i od osiguravajuće kompanije”, ističe naša sagovornica.

Ona dalje naglašava da su korisnici često ucenjeni od strane lizing kompanija. Naime, lizing kuće imaju posebne ugovore sa osiguravajućim kućama koji omogućavaju da sve osiguravajuće procedure idu kroz lizing kuću.

“Ovo znači da korisnici nemaju slobodu da sami biraju osiguravajuću kuću ili osiguranje koje im odgovara, već su prisiljeni da koriste kanale lizing kuće, često po nepovoljnijim uslovima. Ovakva praksa dovodi do toga da se klijenti osećaju zarobljenima, jer nemaju mogućnost izbora, a ugovori između lizing i osiguravajućih kuća često štite samo interese tih kompanija, dok korisnici usluga ostaju bez značajne zaštite. Prava regresije, specifični ugovori i prisilna osiguranja postaju instrumenti manipulacije, gde lizing kompanije obezbeđuju dvostruku sigurnost na račun svojih klijenata”, ističe Dajana Petić iz agencije Dnd-Top Di.

Još jedan sporan aspekt jeste postojanje takozvanih „internih ugovora” između lizing i osiguravajućih kuća. Ovi ugovori često se koriste da bi lizing kuća obezbedila dodatnu sigurnost, ali neretko na štetu svojih klijenata. U takvim slučajevima lizing kuće osiguravaju zagarantovane prihode i naknadu štete, dok korisnici ostaju bez mogućnosti za pravičnu i transparentnu naknadu.

“Ovi ‘interni ugovori’ često podrazumevaju uslove koji su naizgled povoljni za korisnika, ali u stvarnosti omogućavaju lizing kući da se dvostruko osigura – prvo kroz ugovore sa klijentima, a zatim i kroz polise osiguranja. Takva praksa dovodi do toga da se klijenti osećaju obmanutim, jer nemaju kontrolu nad uslovima i procesom osiguranja”, zaključuje naša sagovornica.