Najdublja transformacija evropske auto-industrije stiže u vreme geopolitičkih tenzija, visokih troškova i konkurencije iz Kine

Evropska automobilska industrija prolazi kroz najdublju transformaciju u svojoj istoriji – proces dekarbonizacije koji se odvija u uslovima geopolitičkih tenzija, visokih troškova i sve jače konkurencije iz Kine. Istovremeno, Srbija ima priliku da iz evropskog iskustva izvuče važne pouke za sopstvenu tranziciju ka električnoj mobilnosti, poručila je Maria Linkova Nijs, predstavnica Udruženja evropskih proizvođača automobila (ACEA), u svom obraćanju na godišnjoj konferenciji Srpske asocijacije uvoznika vozila i delova u Beogradu.

Ona je istakla da evropski proizvođači automobila, kombija, kamiona i autobusa direktno i indirektno zapošljavaju oko 30 miliona ljudi, što predstavlja sedam odsto svih radnih mesta u EU. Sektor je ujedno i najveći privatni investitor u istraživanje i razvoj u Evropi.

Međutim, industrija se trenutno suočava sa višestrukim izazovima. Pandemija Covida-19 poremetila je lance snabdevanja i smanjila tražnju, a evropsko tržište se još nije vratilo na pretpandemijski nivo – nedostaje oko tri miliona registracija vozila u odnosu na taj period. Rat u Ukrajini dodatno je pogoršao situaciju, podigao cene energije i inflaciju, što je povećalo troškove proizvodnje i smanjilo dostupnost vozila kupcima.

Prosečna starost automobila u EU porasla je sa 11 na 13 godina, što ukazuje na usporavanje obnove voznog parka.

Dodatni pritisak dolazi iz trgovinskih tenzija sa SAD, drugim najvećim izvoznim tržištem za evropske proizvođače, kao i iz sve strožih regulatornih ciljeva EU.

Ambiciozni ciljevi i realnost tržišta

Prema važećem zakonodavstvu, proizvođači moraju da smanje prosečne emisije CO₂ novih automobila za 15 odsto do 2025. godine, za 55 odsto do 2030. i za 100 odsto do 2035. godine. Za svako prekoračenje predviđene su kazne.

Procene industrije pokazuju da bi primena ciljeva za 2025. bez fleksibilnosti mogla da dovede do kazni u iznosu od čak 15 milijardi evra – novca koji bi, kako ističe Linkova Nijs, mogao biti uložen u istraživanje, razvoj i nova radna mesta.

Istovremeno, nova pravila o bezbednosti, emisijama, cirkularnoj ekonomiji i razmeni podataka dodatno povećavaju troškove proizvodnje, pa je, kako je naglasila, postalo gotovo nemoguće profitabilno proizvoditi male automobile u EU.

Udeo električnih vozila u EU raste, ali sporije nego što to zakonodavstvo zahteva. Kod putničkih automobila tržišni udeo električnih modela dostigao je oko 17 odsto novih registracija, dok je za dostavna vozila oko 11 odsto, a za kamione sa nultom emisijom tek oko četiri odsto.

Da bi se ispunili ciljevi bez kazni, udeo električnih automobila morao bi da dostigne 20-25 odsto tržišta, što je značajno više od trenutnog nivoa.

Dodatni problem je velika neujednačenost među državama članicama. Zemlje centralne, istočne i južne Evrope uglavnom imaju manje od 10 odsto električnih vozila u novim registracijama.

Infrastruktura je takođe neravnomerno raspoređena – 60 odsto svih punjača nalazi se u samo tri zemlje: Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj.

Tri ključna stuba tranzicije

Evropska komisija je u decembru prošle godine predložila izmene postojećeg okvira. Umesto 100 odsto smanjenja emisija iz auspuha do 2035. godine, predlaže se cilj od 90 odsto, uz mogućnost da se preostalih 10 odsto kompenzuje održivim gorivima ili materijalima sa niskim ugljeničnim otiskom. Takođe se predlaže ublažavanje ciljeva za dostavna vozila do 2030. godine.

Ipak, industrija smatra da su potrebne dodatne izmene kako bi put dekarbonizacije bio realan i održiv.

Prema oceni evropskih proizvođača, uspeh tranzicije zavisi od tri ključna faktora: infrastrukture – punjenje mora biti jednostavno i široko dostupno. Potrebni su brzi punjači duž glavnih saobraćajnica, kao i dostupnost javnih punjača u urbanim sredinama i za stambene zgrade; podsticaja – električna vozila i dalje imaju višu početnu cenu. Fiskalni podsticaji, smanjen PDV, oslobađanje od registracionih taksi i nemonetarne pogodnosti (besplatan parking, korišćenje žutih traka, oslobađanje od putarina) pokazali su se kao efikasni u povećanju potražnje; cena energije – posebno kod komercijalnih vozila, ukupni trošak vlasništva zavisi od cene električne energije. Širenje obnovljivih izvora, brže dozvole i ulaganja u skladištenje energije ključni su za konkurentnost u odnosu na dizel i benzin.

Industrija takođe insistira na tehnološkoj neutralnosti – električna vozila jesu dominantan pravac, ali zakonodavstvo treba da omogući i druge tehnologije koje doprinose smanjenju emisija.

Srbija kao važan deo evropskog lanca vrednosti

Automobilska industrija je jedna od najznačajnijih izvoznih grana Srbije.

Sektor obuhvata oko 140 dobavljača, uz fabriku Stellantisa u Kragujevcu, i učestvuje sa oko tri odsto u BDP-u, zapošljavajući približno 100.000 ljudi.

„Srbija je i važna tranzitna zemlja na koridoru koji povezuje Grčku i Tursku sa Austrijom i centralnom Evropom, a istovremeno predstavlja rastuće tržište električnih vozila, iako ona trenutno čine oko dva odsto novih registracija. Poruka evropske industrije Srbiji je jasna: potrebno je kombinovati jasne ciljeve sa realnim uslovima za njihovo ostvarenje – razvijati infrastrukturu, obezbediti stabilne podsticaje, zadržati tehnološku fleksibilnost i ulagati u veštine i lance snabdevanja u oblasti elektromobilnosti“, zaključila je Linkova Nijs.

Proizvođači isporučuju vozila, ali uspeh tranzicije zavisi od koordinisanog delovanja vlada i svih aktera – od regulative i infrastrukture do industrijske politike, napomenula je.

Ako Srbija uspe da objedini sve te elemente u strategiji dekarbonizacije drumskog saobraćaja, imaće, kako je ocenila, realne šanse da ovu transformaciju pretvori u razvojnu priliku.