Nema opasnosti od hiperinflacije

Inflacija je neka vrsta povišene telesne temperature i zbog toga je ekonomiji potrebna terapija. Ono što bi bio aspirin za bolesnog čoveka, to je smanjenje novčane mase za inflaciju, dakle lek. Budući da je višak novca u opticaju pokretač inflacije, centralne banke širom sveta posežu za povećanjem kamatnih stopa i tako poskupljuju novac i povlače ga iz opticaja. Cilj je da se smanji potrošnja i da se na taj način obori inflacija, navodi redovna profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji dr Danica Popović u razgovoru za Biznis.rs.

Do kada će centralne banke podizati kamate?

„To će potrajati sve dok se temperatura tela ne svede na normalu, da se tako izrazim. Odštampano je više novca nego što je dozvoljavala stopa privrednog rasta. Kada su privredni rast i štampanje novca u ravnoteži nema inflacije. Sada centralne banke pokušavaju da ispumpaju višak novca iz sistema tako što ga poskupljuju. Ta operacija je bolna jer se na taj način obaraju privredni rast i zaposlenost i umanjuje se kvalitet života – recimo, svima se realno smanjuju plate i pada životni standard, smanjuje se profitabilnost investicija, ali to je jedini način da se zemlja vrati u ravnotežu. Uz to, i budućnost postaje neizvesnija: uz rast referentne kamatne stope slabi interes privrednika da dalje investiraju, jer umesto u profit zarada sve više odlazi na isplatu kamata.“

Kako razumete da su neke centralne banke ponovo podigle kamatne stope u junu, a neke su ostavile to za kasnije?

Inflacija bi mogla da se vrati u normalu za jedan dan, bukvalno. Recimo, kako je (bivši guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav) Avramović sveo inflaciju na nulu preko noći. On je najpre, uz punu političku podršku sa vrha, “zaključao štampariju novca” i zatim o tome obavestio javnost. Tada se rast cena trenutno zaustavio.

Ako inflacija nije drastična, pribegava se manjim dozama lekova, jer svaki lek ima i neželjene posledice, naravno. I onda svaka zemlja procenjuje koliki će biti privredni rast koji omogućava da emisija novčane mase raste još malo, a tamo gde procene da će se rast usporiti – odmah podižu referentne kamatne stope.“

Zašto centralne banke negiraju da su štampanjem novca izazvale inflaciju?

„Štampanje novca tokom pandemije bilo je neizbežno jer je to rađeno za zaštitu ljudskih života, a to nema cenu. Uz to, nije toliki problem bio samo u pojačanoj emisiji novca, već je veći problem bio taj što se privredni rast usporio, a novca je bilo potrebno više nego ikada, za bolnice, lekove i ostalo. Naravno, za to je bilo neophodno naštampati novac. To što centralne banke ne govore da su one za to krive, ovde je zaista u pitanju bila viša sila: koliko se morala povećati emisija novca za bolnice, lekove, vakcine – učinjeno je.“

Dakle, centralne banke nisu odlučivale o štampanju novca?

„Tako je. Te račune je bilo neophodno izmiriti. Nije bilo načina ili smisla da se pita zašto se to dešavalo. Zbog toga oni i ne prihvataju odgovornost za to. Bila je pandemija, pa se odgovornost za inflaciju ne pripisuje nikome konkretno. To je došlo kao viša sila. Posledice su naravno bile predvidive. Ali te posledice sada nestaju baš kako se očekivalo: privredni rast se vratio u normalu, te je moguće štampati (za toliko) više novca, i inflacija počinje u svim zemljama da pada.“

Zaista, poslednjih meseci došlo je do pada inflacije. Da li očekujete da će se taj trend nastaviti?

„Pad inflacije došao je još i kao posledica pada cena energenata. Stoga zaista nema razloga očekivati da se nastavi period povećane inflacije.“

Pomenuli ste Avramovića? Postoji li rizik od hiperinflacije?

„Apsolutno ne postoji. Hiperinflaciju kreira država u trenucima kada nema dovoljno prihoda da plati ne samo osnovne troškove (funkcionisanje državnih službi, plate i penzije) nego da finansira rat ili posleratnu obnovu. Inflacija je oporezivanje, u stvari. Ako imate platu 100.000, a inflacija je 10 odsto, vi onda sledećeg meseca primate realnih 90.000, a za onih 10.000 vas je država oporezovala. Ali hiperinflacija, koja se desila kod nas devedesetih godina ili posle Drugog svetskog rata u Mađarskoj, ili nedavno u Zimbabveu ili Venecueli, to se sada neće desiti. Trentno nijedna zemlja sveta nema tih problema da bi tako morala da finansira svoje obaveze.“

Nemački ministar ekonomije i energetike Robert Habek upozorio je da bi rast cena energenata mogao da zaustavi industriju. Šta bi se desilo ukoliko se cene energenata vrate na visok nivo iz prošle godine?

„Njihova priča bila je: mi nećemo da popuštamo Rusima. Nemačka će zbog rasta cene ruskog gasa ograničiti grejnu temperaturu u stanovima i u kancelarijama. Stanovništvo je to bez roptanja prihvatilo, očekivali su to i nisu bili besni zbog toga. Habek se tu pohvalio i kao da je poručio – mi nemamo nameru ništa da menjamo. Kada je o inflaciji reč, Nemci su tu veoma osetljivi, još od doba kad su jednom iskusili hiperinflaciju. Stoga se tamo svaka, pogotovo ta uvozna inflacija, ekstremno pažljivo kontroliše i suzbija.“

U Kini nije bilo inflacije, a sada država najavljuje podsticaje za industriju, dok centralna banka snižava kamatne stope. Kakve mogu da budu posledice?

„Da, državno finansiranje podsticaja za industriju je upravo mehanizam za podsticanje inflacije. A u Kini je sada još veći problem usporavanje privrednog rasta. Dvocifren privredni rast, koji je trajao 25 godina, bio je lokomotiva celog sveta. I koja god zemlja da se uključila na taj kolosek ubrzano je rasla, zbog kupovine jeftinijih (kineskih) sirovina, zbog rasta sopstvenog izvoza, i tako dalje. Čak ni ogroman rast cena nafte u to doba nije ni izazivao inflaciju, niti se to smatralo velikim problemom. Jednostavno, potražnja za naftom i gasom bila je ogromna. Rast cena nafte bio je posledica sve veće tražnje iz Kine, koja je jedino sve većim uvozom nafte mogla da održi svoje visoke stope rasta. Sada se dešava nešto drugo: Kina je polako upala u ono što se naziva – zamka srednjeg nivoa dohotka. U Kini se privredni rast, jednostavno, usporio.“

O čemu je reč?

„Kinezi su došli do nivoa dohotka od 10.000 do 12.000 dolara po glavi stanovnika, a to je tačka u kojoj stanovništvu i privrednim subjektima počinju da nedostaju institucije. Pravosuđe, obrazovanje, kao i penzioni sistem (koji skoro da ne postoji) slabo funkcionišu u partijskoj državi. Institucije su razlog zašto je Amerika mogla onoliko da raste i napreduje, ili Velika Britanija i Nemačka pre nje. Kina je uz to stradala i zbog politike jednog deteta, pa broj stanovnika sada opada. Novi fenomen je da američke, ali i kineske firme sada odlaze iz Kine u Indiju. Tamo bi trebalo da usledi period visokog rasta. Videćemo kako će to ići.“

Da li Narodna banka Srbije treba samo da prati ECB ili bi trebalo nešto i sama da preduzme za obaranje inflacije?

„NBS sprovodi odgovornu politiku, podižući kamatnu stopu. Istovremeno, imamo kamatu višu za jedan odsto nego u SAD, što samo govori koliko je ovde život skuplji, a biznis manje isplativ. Ipak, ono što je najveći problem u Srbiji jeste što je ovde inflacija skoro tri puta veća nego u SAD ili duplo veća nego u Nemačkoj ili Hrvatskoj. A sav taj rast cena preko uvozne inflacije svodio se na plaćanja, subvencije, nagrade za mlade i stare, lepe i ružne, a za potrebe političkog rejtinga Aleksandra Vučića i njegove, sada već milionske partije.“

Šta bi NBS trebalo da uradi?

„Svaka nezavisna centralna banka bi rekla: ne, to ne može. Svaki put kad vidite da predsednik najavljuje nove finansijske poklone mladima, penzionerima, turističkoj sezoni ili šta mu god padne na pamet, setite se dve stvari: on time krši ustav i pravi inflaciju. On za to ne snosi posledice, a svima nama smanjuje realne plate i obara životni standard. Ali uz podršku Zapada, kojima treba da reši pitanje Kosova i Metohije, a zatim i Bosne i Hercegovine, ovo je tek mali ustupak koji mu Zapad odobrava, uz ogromnu korupciju ili potpuno gušenje medijskih sloboda. Osim predsednika države u ovoj zemlji se niko bitan ništa i ne pita, tako da pitanje šta bi NBS trebalo da uradi zaista ostaje bez smislenog odgovora.“