Rok za okončanje privatizacije u Srbiji kraj 2027. godine, sledi prinudna likvidacija preduzeća

Skupština Srbije usvojila je 6. marta Zakon o izmeni Zakona o privatizaciji, a novi rok za završetak procesa privatizacije je 31. decembar 2027. godine.

Prema podacima Ministarstva privrede, u postupku privatizacije nalazi se 43 preduzeća. Mogućnost da uskoro dobiju nove vlasnike imaće sedam firmi, jer je za njih moguća objava javnog poziva u 2025. godini.

Reč je o preduzećima Bačka, Toza Marković, RTV Kragujevac, Progres AD, Jugoinspekt Beograd, JAT apartmani Kopaonik i Lastra, dok je javni poziv za prodaju kapitala PIM AD Beograd raspisan 4. decembra 2024. i još uvek je u toku.

U sedam preduzeća za koja se očekuje raspisivanje javnog poziva u toku ove godine zaposleno je 770 radnika. Najviše ih je u Tozi Markoviću – 260, Lastri – 258 i Jugoinspektu – 148. U PIM AD, za koji je poziv već raspisan, zaposleno je 156 ljudi. To znači da ukupno 926 radnika u ovoj godini može da se nada krajnjem ishodu dugogodišnjih procesa.

U slučaju da privatizacija subjekta sa većinskim društvenim kapitalom ne bude završena u predviđenom roku, država će pokrenuti prinudnu likvidaciju.

“U roku od 30 dana od dana isteka roka iz stava 1. ovog zakona, ministarstvo dostavlja obaveštenje registratoru koji vodi registar privrednih subjekata o neprivatizovanim subjektima privatizacije sa većinskim društvenim kapitalom, koji po službenoj dužnosti pokreće postupak prinudne likvidacije zbog isteka zakonskog roka za privatizaciju”, navodi se u pomenutom zakonu.

Zbog čega Srbija zaostaje za evropskim zemljama?

Koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić u razgovoru za Biznis.rs ističe da je procenat uspešnosti privatizacija u Srbiji na znatno nižem nivou u odnosu na istočnoevropske, ali i zemlje u regionu.

“Većina firmi kojima smo pre desetak godina pomagali u dolasku investitora, pre svega iz inostranstva, ali i domaćih koji su želeli da ih kupe, nisu bile interesantne za mnoge kompanije jer su na listi neprivatizovanih preduzeća ostala ili ona koja imaju velike dugove, ali i srazmernu imovinu, ili ona koja imaju imovinske, sudske ili neke druge sporove i kod kojih stanje imovine ili potraživanja nisu do kraja rešena”, objašnjava naš sagovornik.

Rajić smatra da je država ceo taj proces razvukla i da privatizacije nisu rešavane zbog neefikasnosti. Kako kaže, u velikom broju firmi značajan uticaj imali su i sindikati koji su pružali otpor.

“Problem u Srbiji je to što je model privatizacije bio pod priličnim znakom sumnje. Ako pogledamo unazad, evidentno je da je svega nekih 40 odsto firmi uspelo da opstane na tržištu. Neke su se transformisale, druge su se utopile u veće sisteme koji su ih kupili, dok su neke kupljene pa rasprodate, što baš i nije izolovan slučaj. Imali smo dosta primera gde je njihova imovina iskorišćena za izgradnju zgrada, stambenih naselja i slično. Srbija zaista zaostaje u procentu uspešnih privatizacija u kojima je kompanija zadržala svoje ime, brend i pod njim nastavila da radi. Manje od 40 odsto ukupnog broja preduzeća je preživelo taj proces”, ocenjuje Dragoljub Rajić.

Kada je reč o evropskim zemljama, naš sagovornik objašnjava da je najuspešniji proces privatizacije imala Poljska, gde je 82 odsto firmi preživelo. Taj procenat bio je visok i u Češkoj gde je opstalo 78 odsto, dok je u ostalim zemljama EU poput Rumunije, Bugarske, Slovačke i Mađarske on između 55 i 70 odsto.

“I u Hrvatskoj i u Sloveniji on je bio uspešniji, što znači da je trebalo izabrati neki drugi model privatizacije. Država je morala da radi na tome da, primera radi, novim kupcima otpiše i da ih ne opterećuje velikim dugovima iz prošlosti, kao što je to bio slučaj u prvih deset godina. Jednostavno, niko nije imao računicu da kupi ta preduzeća”, napominje Rajić.

Kako kaže, drugi problem neprivatizovanih preduzeća je zastarela tehnologija koja zahteva velika ulaganja – od kupovine nove opreme, mašina, pa do renoviranja. Takođe, problematična je i starosna struktura zaposlenih koji su u njima ostali.

“Mnogi nisu hteli da kupe ta preduzeća jer je prosek starosti radnika bio iznad 50-55 godina, a mnogi mladi ljudi su ih napustili jer su bili prinuđeni da traže drugi posao. Zaposleni koju su ostali, sa pet do sedam godina do penzije, bili su takođe opterećenje u mnogim preduzećima, a sindikati su dodatno zahtevali da se se obaveze ispoštuju”, dodaje on.

Rajić smatra da bi bilo mnogo bolje da je država odabrala neki model kao u istočnoevropskim zemljama i da je napravila fond koji bi pomogao starijim radnicima koji su bili bliži penziji.

“Na taj način država bi preuzela deo troškova na sebe, da se tim ljudima obezbede i garantuju neka prava, uplaćuje deo staža… Tako bi rasteretila preduzeća i mnogo lakše našla vlasnike za njih, koji bi sa druge stane imali mnogo manja ulaganja i troškove. I što je najvažnije – mogla bi da zaposle mlađe ljude koji bi bili stimulisani da se edukuju, rade i vežu svoju budućnost za transformisano preduzeće ”, navodi on.

Država mora da reši proces privatizacije

Koordinator Mreže za poslovnu podršku kaže da država kad-tad mora da ograniči rok za privatizaciju jer ne može večito da se bavi preduzećima koja oduzimaju resurse i prave troškove.

“Ako nema zainteresovanih kupaca ona će otići u likvidaciju, što znači da se dugovi poveriocima verovatno nikad neće vratiti ili će taj minimum imovine morati da se proda na nekoj aukciji, pa da se namiri deo poverilaca. Tranzicija nigde nije ovoliko dugo trajala kao kod nas – 26-27 godina. Proces privatizacije Slovenci su završili za pet godina, sa određenim sudskim procesima – sedam”, ističe Dragoljub Rajić.

Ipak, on kaže da je druga tema da li će se u ovom procesu ostatka privatizacije dešavati mešetarenja i da se otvara pitanje kako će biti vršena likvidacija.

“Da li će ostatak imovine preduzeća biti prodavan na nekoj vrsti aukcije koja će biti otvorena, ili će se tražiti model zatvorenog pregovaranja, da taj proces ne bude transparentan. Onda može da dođe neko i otkupi te firme kako bi iskoristio njihovo zemljište ili deo imovine za neku svoju namenu”, zaključuje Rajić.

Prvi Zakon o privatizaciji donet je 2001. godine. Zbog nemogućnosti efikasnog okončanja postupka za više od 500 subjekata, u avgustu 2014. godine na snagu je stupio novi Zakon o privatizaciji koji je definisao obavezan rok za sprovođenje privatizacije društvenog kapitala do 31. decembra 2015.

Tada se, prema podacima Ministarstva privrede, u postupku privatizacije nalazilo 556 preduzeća, od kojih je 161 bilo u postupku restrukturiranja. Novim Zakonom o privatizaciji ukinut je pravni institut “restrukturiranje”.

Sutra: Četvrt veka privredne reforme, rezultati daleko ispod očekivanja