Digitalizacija poreskog izveštavanja

Poresko izveštavanje, odnosno dostavljanje podataka koje nadležni organi smatraju da su od značaja za utvrđivanje poreskih obaveza, prešlo je veliki put od doba kada se ono svodilo na papirne poreske prijave, papirne priloge uz iste i eventualnu naknadnu poresku kontrolu koja se sprovodi uživo u prostorijama obveznika.

Digitalizacija internih finansijskih sistema obveznika (bilo da su u pitanju jednostavni knjigovodstveni programi ili holistička ERP rešenja) pružila je priliku, ali i stvorila obavezu nadležnim organima da svoje zahteve, odnosno samo poresko izveštavanje, digitalizuju. Prvi koraci ove digitalizacije mogu se naći u elektronskom podnošenju poreskih prijava, koje na prvom mestu zamenjuje ručno popunjavanje poreskih prijava u papirnom obliku ručnim popunjavanjem poreskih prijava u elektronskom obliku. Naredni koraci nastupaju vrlo brzo i podrazumevaju olakšani prenos podataka u elektronsku poresku prijavu u strukturiranom, na primer XML formatu, prvo ručnim unosom dokumenta sa podacima, a kasnije i direktnom vezom između knjigovodstvenog ili ERP softvera i portala nadležnih organa.

Međutim, iako se na ovaj način poresko izveštavanje nesumnjivo digitalizuje, osnovni proces ostaje suštinski isti, te obveznici i dalje po pravilu prijavljuju sintetički objedinjen podskup podataka o njihovom poslovanju koji su oni odabrali, izdvajajući ih iz šireg skupa finansijskih podataka koje sadrže njihovi interni finansijski sistemi, i to nakon što su relevantne transakcije izvršene. Naprednija digitalizacija izveštavanja će upravo biti usmerena ka obezbeđivanju analitičkih podataka (na primer, ne samo ukupan promet u jednom periodu, nego sve transakcije koje čine taj promet u jednom periodu) i ka smanjenju odlaganja između trenutka transakcije i trenutka izveštavanja (gde je izveštavanje u realnom vremenu ideal kojem se teži).

Globalni i lokalni trendovi

Globalno gledano, pojačani fokus poreskih i finansijskih nadležnih organa širom sveta ka opisanim vidovima naprednije digitalizacije manifestuje se na različite načine, kao što su takozvani SAF-T fajl i razni oblici finansijskog elektronskog izveštavanja u realnom vremenu, koji se najčešće sprovode kroz sisteme za e-fakturisanje i e-fiskalizaciju ili poresko izveštavanje manjeg obima.

Konkretno, SAF-T fajl, međunarodni standard za elektronsku razmenu pouzdanih računovodstvenih podataka, najčešće od kompanija do poreskih organa, prisutan je u državama kao što su Luksemburg, Francuska, Portugal, Austrija, Holandija i Nemačka, dok države kao što su Češka Republika, Rusija i Kina takođe zahtevaju od kompanija ekstenzivne podatke o izvršenim transakcijama u formatu predviđenim lokalnim zakonodavstvom, uglavnom uz PDV prijave. U Srbiji su nadležni organi pokazali prve pretenzije ka dobijanju analitičkih podataka o izvršenim transakcijama 2018. godine, kada je uveden POPDV obrazac kao prilog uz PDV prijavu i koji potencijalno daje mnogo više podataka o PDV profilu jednog obveznika nego što to daje sama PDV prijava (iako i dalje značajno manje nego što je to obično slučaj kod prosečnog SAF-T fajla, koji po mnogo čemu podseća na lokalne knjige ulaznih i izlaznih računa).

Sa druge strane, e-fiskalizacija, pa čak i fiskalizacija uopšte, je globalno gledano postala aktuelnija tema tek u poslednjih 5-6 godina, te su u manjini države koje su sprovodile neki vid elektronskog ili polu-elektronskog praćenja prometa značajno pre ovog perioda (kao što je to slučaj u, na primer, Argentini, Portugalu i Srbiji). Novi srpski sistem e-fiskalizacije koji će početi sa primenom krajem tekuće godine predviđa i proširenje obaveze za fiskalizaciju na veći procenat trgovaca i potpuno elektronsko izveštavanje nadležnih organa u realnom vremenu, dok se transakcije izvršavaju. Drugim rečima, nadležni organi imaju podatke o svakom izvršenom prometu na malo čim se izvrši, a imaju i pristup objedinjenim podacima o ranije izvršenim prometima na malo od trenutka kada je trgovac stupio u sistem fiskalizacije.

U pogledu e-fakturisanja, ono predstavlja potencijalno najdalji korak ka potpunom elektronskom izveštavanju u realnom vremenu, budući da može da omogući poreskim organima neposredan uvid u relevantne podatke o transakcijama dok se one odigravaju u slučajevima kada se e-fakturisanje odigrava preko centralizovanog sistema koji održava javni organ (kao što je sto slučaj u Italiji, Španiji, Turskoj i Srbiji). Međutim, čak i kada nije obavezno učešće centralizovanog sistema, te ne postoji pravo izveštavanje u realnom vremenu, e-fakturisanje po pravilu podrazumeva standardizovan format i sadržaj faktura i olakšanu elektronsku razmenu, usled čega je nadležnim organima značajno olakšan pristup podacima.

U Srbiji je tema e-fakturisanja postepeno dobijala na značaju u poslednje tri godine, prvo sa aspekta izveštavanja u realnom vremenu (kroz prijavljivanje faktura izdatih određenih državnim entitetima u Centralni registar faktura), nakon toga kroz nominalnu obavezu decentralizovanog e-fakturisanja, a koji su se konačno prelili u novi krovni propis o e-fakturisanju. Novi srpski sistem e-fakturisanja predstavlja veoma ambiciozan poduhvat koji ide čak i nekoliko koraka dalje nego što je to standard u EU (slično kao i novi sistem e-fiskalizacije) i koji će zajedno sa novim sistemom e-fiskalizacije suštinski omogućiti nadležnim organima da u realnom vremenu prate podatke, kao i da u svakom trenutku imaju na raspolaganju istorijske podatke o većini transakcija koje se odigravaju na takozvanim „business to business“, „business to consumer“, „business to government“ i „government to business“ relacijama.

Nezavisno od sprovedenog vida obaveznog digitalnog izveštavanja, njegovo uvođenje od strane nadležnih organa po pravilu ima jedan preovlađujući motiv, a to je povećanje budžetskih prihoda kroz smanjenje takozvanog PDV jaza (iako je vrlo značajan efekat ovih mera i u okviru borbe protiv pranja novca i finansijskog i poreskog kriminala). PDV jaz predstavlja razliku između očekivanih prihoda od PDV-a i stvarno naplaćenog PDV-a i on daje procenu gubitka prihoda usled poreskih prevara, utaje poreza i izbegavanja plaćanja poreza, ali i zbog, na primer, stečaja ili grešaka u obračunu poreza. U državama članicama EU, najveći PDV jaz u odnosu na ukupnu PDV obavezu uočen je u Rumuniji (33,8 odsto), Grčkoj (30,1) i Litvaniji (25,9), dok je nominalno najveći PDV jaz u Italiji (35,4 milijarde evra), Velikoj Britaniji (23,5 milijardi evra) i Nemačkoj (22 milijarde evra).

Posmatrajući predstavljene cifre, očigledan je interes nadležnih organa da imaju što efikasniji i jednostavniji pristup što širem skupu podataka preko kojeg mogu lakše uočavati i kontrolisati eventualne neusklađenosti i nepravilnosti kod poreskih obveznika. Dodatno, pretpostavka je da će i sama činjenica da su ovi podaci na raspolaganju (tj. da moraju biti na raspolaganju) nadležnim organima i bez bilo kakve aktivne kontrole doprineti povećanju fiskalne discipline.

Kako se pripremiti?

Globalna istraživanja koja je sproveo Deloitte pokazuju da su ulaganja u digitalnu i poresku tehnologiju među globalnim kompanijama u poslednje četiri godine zabeležila značajan rast, pri čemu je veći deo kompanija povećao ulaganja na samom početku ovog perioda (dakle, već pre četiri godine), želeći da budu spremni za nove izazove i zahteve. Kao glavni razlog za ova ulaganja većina kompanija (70 odsto) navodi kvalitativni i kvantitativni skok u zahtevima nadležnih organa u oblasti finansijskog elektronskog izveštavanja u realnom vremenu.

Uprkos tome, manje od petine (19 odsto) kompanija ima jasan plan i strategiju za digitalni razvoj, odgovarajući budžet, pa čak i odgovornu osobu za praćenje ovog razvoja, a najveće promene u svojim organizacijama očekuju u vidu povećanog fokusa ka digitalnom iskustvu, kontinuiranom razvoju znanja i veština i u upotrebi robotike.

Kontinuirana dostupnost podataka nadležnim organima će dovesti do toga da kontrola ispravnosti tih podataka, odnosno poreska kontrola, ne predstavlja više jednokratni događaj sa jasno određenim početkom, krajem i obimom, već kontinuirani proces u okviru koga se svi dostupni podaci automatski obrađuju i analiziraju u realnom vremenu, porede sa unapred određenim i prilagodljivim indikatorima rizika i koji nadležnim organima omogućava da reaguju brže i efikasnije na uočene nepravilnosti.

Budući da zahtevi nadležnih organa u pogledu izveštavanja zadiru sve dublje u najsitnije aspekte poslovanja obveznika, iz navedenog proizlazi da je neophodno proširiti svest o značaju pojedinih podataka i informacija u okviru samih obveznika, tj. njihovih vlastodržaca i zaposlenih, kao i njihove tehničke veštine iz oblasti poreza i tehnologije. Naime, u situaciji kada je knjigovodstveni, odnosno ERP softver obveznika direktno povezan sa sistemima e-fiskalizacije i e-fakturisanja koje održavaju nadležni organi, jasno je da nedostatak tehničke i poreske ekspertize može dovesti do trenutnih i potencijalno drastičnih posledica. Tehnička ekspertiza, konkretno rad sa raznim vrstama IT sistema, se u moderno doba donekle shvata zdravo za gotovo, budući da predstavlja osnovnu veštinu neophodnu za rad u maltene svim delatnostima. Međutim, poreska ekspertiza je tradicionalno rezervisana za uži krug osoblja, po pravilu knjigovođe, a ređe za specijalizovana poreska odeljenja (a koja predstavljaju još uži krug osoblja).

Drugim rečima, javlja se potreba da širi krug osoblja obveznika, možda čak i svo osoblje koje učestvuje u transakcionom procesu, od trenutka ugovaranja, preko prijema/izdavanja narudžbenica i prijema/otpreme robe, pa do evidentiranja faktura i naplate, bude upoznato sa osnovama materijalnih i formalnih poreskih zahteva. Kroz širenje svesti kod osoblja o potencijalnim poreskim implikacijama može se uticati na to da krajnji podatak o transakciji izvršenoj na osnovu aktivnosti tog osoblja bude ispravan, očekivan i da oslikava njenu ekonomsku suštinu.

Kada se uzmu u obzir svi navedeni globalni trendovi, kao i zahtevi nadležnih organa koji utiču na funkciju poreskog sektora, potrebno je posebno istaći značaj ulaganja u ljudski kapital kao osnovu uspešnog funkcionisanja i produktivnosti svakog poreskog tima, odnosno sektora. Uviđajući značaj i neophodnost edukacije zaposlenih ne samo u poreskom sektoru, već u celokupnoj kompaniji, a u cilju prilagođavanja globalnim trendovima i uslovima tržišta, Deloitte je razvio e-školu koja predstavlja jedinstven sistem online obuka u oblasti poreskih propisa u regionu. E-škola je namenjena kako osobama koje tek započinju svoju karijeru, tako i profesionalcima na rukovodećim pozicijama i onima koji poseduju značajno iskustvo u poslu. Uvođenjem e-learning tehnologije mogu se, kroz moderan i efikasan način prenošenja znanja, zadovoljiti edukativne potrebe zaposlenih i poslovni interesi kompanija.

Autor: Pavle Kutlešić, viši rukovodilac u Sektoru za poreski konsalting, Deloitte

Tekst je objavljen u drugom broju štampanog izdanja Biznis.rs