Gornja granica održivog nivoa javnog duga Srbije još uvek 45 odsto BDP-a

Javni dug Srbije trenutno iznosi 54,7 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno oko 32 milijarde evra. Mnogi ekonomisti u jačanju dolara vide opasnost po srpski javni dug, odnosno rizik od njegovog daljeg rasta.

Specijalni savetnik Fiskalnog saveta Srbije Slobodan Minić u razgovoru za Biznis.rs kaže da je sada situacija povoljnija, ali da je do pre nekoliko godina jačanje dolara predstavljalo ozbiljan fiskalni rizik.

„Dolarski krediti činili su skoro trećinu svih obaveza države i u prošlosti se nekoliko puta dešavalo da iznenadno jačanje američke valute „preko noći“ poveća javni dug Srbije za nekoliko procentnih poena BDP-a, a budžetske izdatke za kamate za više milijardi dinara. Međutim, situacija je sada povoljnija. Udeo dolarskih kredita u javnom dugu Srbije u međuvremenu je smanjen na oko 12 odsto, čime je prilično povećana otpornost domaćih javnih finansija na oscilacije kursa dolara u oba smera. Posledično, iako smo od početka 2022. godine videli snažno jačanje dolara prema dinaru od preko 10 odsto, to je dovelo do relativno skromnog skoka javnog duga koji procenjujemo na oko jedan procentni poen, uz samo blago povećanje budžetskih troškova za kamate“, ocenjuje naš sagovornik.

Ekonomista Slobodan Minić je specijalni savetnik Fiskalnog saveta Republike Srbije od 2013. godine. Tokom dugogodišnjeg rada u ovoj instituciji bavio se različitim fiskalnim i ekonomskim temama od značaja za Srbiju, uključujući fiskalne konsolidacije i održivost javnih finansija, privredni rast i ekonomsku konvergenciju, javne investicije i uopšte sistem za upravljanje javnim finansijama.

U intervjuu za Biznis.rs Minić govori o uticaju energetske i ekonomske krize, kao i o načinima servisiranja javnog duga Srbije.

„U trenutnoj situaciji Vlada Srbije nema drugih opcija osim da pokuša da obezbedi što je jeftinije moguće izvore zaduživanja u ovim vrlo nepovoljnim tržišnim okolnostima. Na primer, deo potreba za finansiranjem mogao bi se obezbediti kreditnim aranžmanima sa međunarodnim finansijskim institucijama po nižoj kamatnoj stopi, čime bi se tržišno zaduživanje svelo na najmanju moguću meru. Pojednostavljeno rečeno, javni dug predstavlja zbir prošlih deficita, a načini da se taj dug otplaćuje bez uzimanja novih kredita jesu suficit u budžetu i eventualno prodaja neke državne imovine. Usred akutne krize, u kojoj se građani i privreda suočavaju sa ogromnim problemima, insistiranje na nekim striktnim merama štednje da bi se ostvario višak u budžetu ekonomski je neopravdano i praktično neizvodljivo.“

Neki od domaćih ekonomista i analitičara smatraju da je najkorisnije smanjivati dug u apsolutnom iznosu. Da li je to moguće i na koje načine?

„Javni dug nije problem sam po sebi, dok god je njegov relativni nivo u održivim okvirima i dok se zemlja prvenstveno zadužuje za produktivne namene – na primer, za izgradnju nedostajuće infrastrukture, unapređenje ljudskog kapitala kroz ulaganja u zdravstvo i obrazovanje… Kao što sam već istakao, jedini način da se javni dug smanjuje u apsolutnom iznosu jeste da država u dužem periodu ostvaruje suficite u budžetu, što najčešće ne predstavlja optimalnu fiskalnu politiku za zemlje poput Srbije, upravo zbog velikih razvojnih potreba. Ponekad je to opravdano i Fiskalni savet je predlagao Vladi da viškove u budžetu koji su se pojavili 2017. i 2018. godine iskoristi za dodatno smanjenje tada previsokog javnog duga. Međutim, u dužem roku smatramo da je za Srbiju poželjan fiskalni cilj relativno nizak deficit reda veličine oko 0,5 odsto BDP-a, koji bi izvesno vodio smanjenju relativne zaduženosti zemlje, uz minimalno povećanje duga u apsolutnom iznosu.“

Hoće li kriza uzrokovana sukobom u Ukrajini uticati na povećanje javnog duga Srbije?

„Izbijanje rata u Ukrajini i geopolitičke tenzije koje ga prate dodatno su produbili globalnu ekonomsku krizu koja traje još od izbijanja pandemije Covid-19, donoseći ogromne pritiske za javne finansije Srbije. Za saniranje posledica energetske krize, koje su dobrim delom rezultat dugogodišnjeg lošeg poslovanja EPS-a i Srbijagasa, već su potrošena ogromna budžetska sredstva od preko jedne milijarde evra, a tokom predstojeće zime mogu se očekivati novi troškovi za budžet. Dakle, aktuelna kriza već zahteva pojačano zaduživanje države, a da li će i koliko ona dovesti do rasta javnog duga zavisiće od rešenosti vlade da uprkos svemu ostane u okvirima planiranog umanjenja fiskalnog deficita u ovoj i narednim godinama.“

S obzirom na mogućnost dodatnog rasta javnog duga, da li bi strategije za njegovo umanjenje trebalo da budu prioritet fiskalne politike?

„Imajući u vidu rapidno pogoršanje uslova zaduživanja u poslednjih nekoliko meseci, to bi morao da bude apsolutni prioritet fiskalne politike na srednji rok. Sa kamatnim stopama na zaduživanje Srbije koje se trenutno procenjuju na oko sedam procenata, što je slično nivou na kom su bile kad se zemlja suočavala sa prošlom krizom, postoji rizik da ponovo upadnemo u spiralu visokih deficita i nezadrživog rasta javnog duga i izdataka za kamate.“

Kada se govori o javnom dugu, često se pominje i Mastrihtski ugovor prema kome nivo javnog duga jedne države ne bi trebalo da pređe 60 odsto njenog BDP-a. Koliko je važno održavati ovaj nivo zaduženja?

„Javni dug na nivou od oko 60 odsto BDP-a zapravo je previsok za Srbiju. Iako se ova granica iz mastriških kriterijuma odomaćila u javnosti, ne sme se zaboraviti da je ona skrojena za zemlje Evropske unije koje su ekonomski mnogo snažnije od Srbije. Samim tim su i sposobnije da bez većih teškoća servisiraju nešto veći javni dug, čak i u uslovima krize. Ilustracije radi, iako je naš javni dug trenutno na nivou od oko 55 odsto BDP-a, troškovi koje plaćamo za kamate zapravo su isti kao u nekim zemljama EU sa dugom od preko 100 odsto BDP-a. Da je to visok dug za nas potvrđuju i aktuelna kretanja na međunarodnim finansijskim tržištima, koja Srbiju ipak percipiraju kao rizičnu zemlju za ulaganja i zbog čega su kamatne stope po kojima možemo da se zadužujemo porasle više nego za uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope.“

Vlada Srbije izrazila je interesovanje za stendbaj aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF). Da li iza takve odluke stoji potreba za dobijanjem kredita po povoljnijim uslovima?

„Pretpostavljam da je poboljšanje međunarodnog kredibiliteta bio upravo jedan od razloga zašto je vlada ušla u pregovore sa MMF-om oko novog aranžmana, pored mogućnosti da se obezbedi povoljan zajam od te institucije. Imajući sve ovo u vidu, smatram da je kao gornja granica održivog nivoa javnog duga Srbije još uvek aktuelno 45 odsto BDP-a, što je inače utkano u postojeća fiskalna pravila.“