Održivi projekti imaju investicioni potencijal od najmanje 8,3 milijarde dolara

Srbija je u julu prošle godine po prvi put dobila sopstvenu Mapu investicionih prilika u skladu sa Ciljevima održivog razvoja UN, pa se zahvaljujući Programu Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) pridružila grupi od tridesetak zemalja na globalnoj Investicionoj platformi za ciljeve održivog razvoja koju prate investitori iz celog sveta.

Procene na osnovu globalne UNDP metodologije, koja je korišćena u izradi Mape, kažu da u pet sektora (hrana i piće, obnovljivi izvori energije i alternativna energija, infrastruktura, tehnologija i komunikacije i zdravstvena zaštita) i 13 investicionih polja u okviru ovih sektora, postoji potencijal ulaganja u minimalnom iznosu od 8,3 milijarde dolara. Ako se u obzir uzme i efekat multiplikatora, odnosno indirektne investicione mogućnosti, taj iznos raste na 20 milijardi dolara.

O tome koje investicione oblasti analizirane na Mapi najviše privlače pažnju investitora, koje “prolaze ispod radara” i koliko izbor ulaganja zavisi od “investicione filozofije”, ali i koliko se u našoj zemlji razmišlja o implementaciji standarda i kriterijuma održivosti, razgovarali smo sa dvojicom eksperata UNDP – Goranom Simunovićem, portfolio menadžerom, i Milanom Lakićevićem, specijalistom za održivo finansiranje.

Postoji stereotip da su održive investicije neprofitabilne. Zašto taj stereotip i dalje živi?

– Taj stereotip verovatno potiče iz nedovoljne ili pogrešne informisanosti o tome šta su održive investicije. Mapa investicionih prilika u skladu sa Ciljevima održivog razvoja UN, odnosno Mapa održivih investicija, namenjena je privatnim kompanijama, bilo da su one domaće ili strane. Ako uzmemo u obzir da je primarni cilj svake investicije povraćaj sredstava i profit, dolazimo do zaključka da niko ne želi da uloži privatni kapital u projekat koji je neprofitabilan. Takođe, treba pojasniti i princip održivog investiranja. Tačno je da je u u inicijalnoj fazi potrebno izdvojiti više vremena, finansijskih sredstava i upotrebiti više različitih profesionalnih veština i ekspertiza kako bi se investicija realizovala. Dugoročno posmatrano, međutim, ove investicije su sigurno isplativije i imaju korist za širu društvenu zajednicu, što postaje sve bitniji aspekt kada je reč o investiranju.

Taj stereotip o neprofitabilnosti se najjednostavnije može opovrgnuti navođenjem primera dobre prakse kada je reč o održivim investicijama, a to su svakako projekti koji se odnose na ulaganja u vetroparkove, solarne elektrane, proizvodnju organske hrane, razvoj i primenu pametnih tehnologija u poljoprivredi, ulaganje u biotehnologiju, zatim primena sofisticiranih softverskih proizvoda i usluga, pružanje usluga upravljanja otpadom i slično. Svi ovi projekti, pored toga što uzimaju u obzir i ovaj aspekt opšteg dobra i pozitivnog uticaja na društvo u celini, mogu biti apsolutno profitabilni.

Koliko regulativa utiče na percepciju isplativosti investicija?

– Svakako treba napomenuti da norme i standardi koji neku investiciju čine održivom postaju sve bitniji u smislu njihove zastupljenosti u zakonodavnom okviru, tako da će ono što je danas poželjno za nekoliko godina biti obavezno u poslovanju, i zato je dobro ići u susret događajima. Dobar primer za to je CBAM regulativa Evropske unije (Carbon Border Adjustment Mechanism), odnosno taksa na ugljenik gde će se proizvođači raznih roba, koji u svojoj proizvodnji ispuštaju ugljen-dioksid, suočiti sa obavezom da plaćaju porez na zagađenje po toni CO2 koja je “ugrađena” u njihovu robu. Primena ove regulative počinje 2026. godine i ovo je dobar primer zašto treba ići u susret ovakvim zahtevima.

Da održive investicije mogu biti itekako profitabilne (bilo putem smanjenja rashoda ili otvaranja novih kanala prihoda) upravo su pokazali rezultati projekta koji UNDP već pet godina uspešno sprovodi sa privatnim sektorom, gde zapravo podržavamo firme iz privatnog sektora da pripreme i implementiraju takozvane “zelene projekte”. Program je na svaki dolar pomoći u vidu bespovratnih sredstava privukao još dodatnih 10 dolara privatnog kapitala upravo od firmi koje su prepoznale da održivo može biti ujedno i profitabilno.

Da li je u Srbiji danas isplativije uložiti u “neodrživ” (u kontekstu Ciljeva održivog razvoja – SDG) ili održiv projekat?

– Zavisi koja investiciona filozofija se primenjuje – da li investitor želi da posluje uz veće rizike i apsolutnu neizvesnost poslovanja posmatrano na srednji ili dugi rok, ili želi predvidivost, konkurentnost i dugoročnu sigurnost u svom poslovanju. Sa finansijskog aspekta i kratkoročno posmatrano, isplativije je ulagati u “neodržive” projekte, kako ste ih nazvali, međutim, dugoročno i strateški posmatrano nema dileme da su održive investicije i isplativije i sigurnije jer uzimaju u obzir i rizike koji nisu trenutno aktuelni, ali će se svakako pojaviti u nekom periodu realizacije investicionih projekata.

Održive investicije zahtevaju dodatno vreme, finansijska sredstva i dodatnu ekspertizu, to je nesporno, ali se sve ovo treba posmatrati u kontekstu dugoročnog ulaganja u budućnost. Pogledajte samo novije generacije koje su već veoma značajne i kao potrošači, zaposleni, ali i budući donosioci odluka, koje su veoma osvešćene po pitanju održivosti i koje veoma vode računa o pitanjima kao što su rodna ravnopravnost, životna sredina… Tako se, primera radi, tokom procesa izrade Mape vodilo računa i o analiziranju investicionih sektora i oblasti i iz rodne perspektive. Investicije koje otvaraju jednake mogućnosti i za muškarce i za žene su moćno sredstvo koje utiče na promenu rodnih stereotipa i uloga. Zato smo investicije analizirali i iz tog ugla.

Ulaganje u neodržive projekte možda može biti isplativije u kratkom roku, ali danas više nego ikad one nose sa sobom dodatni reputacioni rizik i vrlo su limitirane što se tiče generisanja profita na duže staze.

Procenjujete da investicione prilike iz UNDP mape za Srbiju imaju investicioni potencijal veći od 8,3 milijarde dolara. Šta to zapravo znači i šta treba da se uradi kako bi se taj potencijal ostvario?

– To su procene dobijene na osnovu globalne UNDP metodologije koja je korišćena u izradi Mape. To praktično znači da u pet pobrojanih sektora i 13 investicionih polja u okviru ovih sektora, postoji potencijal ulaganja u minimalnom iznosu koji ste naveli. Dakle, na osnovu postojećih biznis modela koji su dokazani u praksi, na osnovu postojećih i dokazanih stopa povraćaja investicija, kao i postojećih zakonskih okvira koji regulišu pomenute sektore i oblasti, došlo se do ukupnog iznosa investicionog potencijala.

Naglašavamo da je metodologija veoma rigorozna i detaljna i uzima u obzir jako puno faktora i indikatora, upravo kako ta ukupna cifra ne bi bila previše “proizvoljna” ili izražena kao refleksija nečije želje da taj potencijal bude što je moguće veći, već da bi bila realna i podržana činjenicama.

Ako je to minimum, kakve su procene kada je reč o maksimalnoj sumi?

– Treba napomenuti da je ovo direktan investicioni potencijal, a ukoliko uzmemo u obzir i efekat multiplikatora, odnosno indirektne mogućnosti za investiranje, ta cifra se povećava na više od 20 milijardi dolara održivih investicija. To je izuzetno značajna suma i za zemlje koje su mnogo veće od Srbije, te u tom smislu treba učiniti sve kako bi se ovaj potencijal zaista i realizovao.

Kao potvrda toga da ove procene imaju apsolutno utemeljenje u realnosti možemo navesti i primer od pre nekoliko meseci u vezi sa jednom velikom kineskom kompanijom i potpisivanjem Memoranduma o razumevanju o ulaganju dve milijarde evra u vetroparkove i solarne elektrane snage 2.000 MW i postrojenje za proizvodnju vodonika od 30.000 tona, koje bi bilo prve te vrste u Srbiji. Najave ovakvih investicija nam upravo mogu poslužiti kao “reality-check” u odnosu na ono što Mapa predviđa. Takođe važno je istaći da je mapiranje rađeno u periodu 2022-2023, te da je investicioni potencijal danas usled globalnih kretnja, pre svega u domenu energetike, zapravo i veći od ovih 8,3 milijardi dolara.

UNDP mapa analizira 13 investicionih oblasti, odnosno prilika. Za koje su ulagači pokazali najveće interesovanje?

– Postoji nekoliko oblasti koje su već neko vreme u fokusu investitora, poput pomenutih investicija u obnovljive izvore energije – vetroparkovi i solarne elektrane, investranje u proizvodnju hrane ili investiranje u infrastrukturu – deponije za odlaganje smeća, izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i slično. Ali, postoje i one oblasti gde se tek očekuje ekspanzija ulaganja.

Ukoliko se slažemo da su ulaganja u solarne elektrane, hotele, proizvodnju hrane ili softver već dosta prepoznate u javnosti, koje “neuobičajene” ili investicione prilike koje “prolaze ispod radara” biste izdvojili kao najatraktivnije?

– Ovde svakako treba pomenuti investicione prilike poput proizvodnje zelenog vodonika, izgradnje “zelenih” i energetski efikasnih naselja i objekata za stanovanje u blizini većih gradova, zatim sve što je vezano za proizvodnju električnih vozila i prateće opreme, ulaganje u pametna softverska rešenja koja bi se koristila u modernoj poljoprivrednoj proizvodnji, da pomenemo samo neke od oblasti.

U kojim oblastima sa mape vidite najveće prilike za Srbiju?

– Mapa je koncipirana tako da pruža mogućnosti i za velike investicione poduhvate, ali uzima u obzir i uslovno rečeno “male investitore”, tako da postoje različite investicione prilike, veličine od 500.000 dolara, do nekoliko desetina miliona dolara po pojedinačnom projektu. Mapa takođe ne pravi razliku između domaćih i stranih investitora. Već smo pomenuli mnoge oblasti, svakako bih istakao još i biotehnologiju čiji značaj je prepoznala i država, koja radi na izgradnji BIO4 Kampusa, kao i oblast zdravlja i zdravstvene zaštite – tu postoji zaista puno potencijala, od investicija u digitalna rešenja i usluge u zdravstvu, do proizvodnje inovativnih lekova i specijalizovanih medicinskih sredstava.

Smatrate li da se u našoj zemlji dovoljno razmišlja o implementaciji SDG standarda i kriterijuma i kako da se ubrza njihovo usvajanje “na terenu”?

– Zavisi od pojedinačnih oblasti. Generalno, mislimo da još uvek nije dovoljno razvijena svest o značaju implementacije ovakvih standarda i kriterijuma, ali postoje i oblasti u kojima se u primeni ovih praksi zaista dosta odmaklo. Što se tiče ubrzavanja njihovog usvajanja na terenu, postoji nekoliko načina za to. Prioritetno, ključna je edukacija – stalno i konstantno usavršavanje i usvajanje novih veština i znanja nesumnjivo doprinosi tome da se suštinski razume zašto je potrebno nešto uraditi na odgovarajući način.

Takođe, postoje tri bitna preduslova da bi neki sektor ili investiciona oblast mogli da se nađu u pomenutoj Mapi: da postoji pravni okvir koji reguliše tu oblast, da se investiranjem u tu oblast doprinosi rešavanju određenih problema značajnih za društvo u celini, i da u praksi postoji dokazan poslovni model koji je održiv i profitabilan. Smatramo da su upravo ovo faktori koji se mogu smatrati ključnim kada je u pitanju privlačenje ovih investicija – pravna regulisanost, predvidivost poslovanja, investicija koja je deo rešenja, a ne problema, i na kraju, ali svakako ne na poslednjem mestu – profitabilnost. Kada su ti preduslovi ispunjeni, mislimo da je uspeh zagarantovan.

Autor: Milica Rilak

Tekst je objavljen u majskom broju štampanog izdanja Biznis.rs