Kada se interesi bogataša poklope sa potrebama nauke

Nema pravog napretka bez naučnog razvitka. Ovu nekada popularnu političku poštapalicu iz vremena Hladnog rata, koja je kod velikih sila, pored trke u naoružanju, podrazumevala upravo razvoj novih tehnologija koje bi mogle da imaju široku upotrebu, a naposletku donesu finansijsku prevlast, u post-komunističkim zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka zamenile su neke druge populističke mantre, koje zauzvrat nisu donele ekonomsku dobit, osim povlašćenoj grupi pojedinaca.

Na svu sreću, na prostoru nekadašnje Jugoslavije ostali su i danas veoma vitalni naučni instituti, čija istraživanja, usluge i proizvodi su veoma relevantni u svetskoj naučnoj zajednici.

S druge strane, prema poslednjim zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, tokom 2019. godine iz budžeta Republike Srbije izdvojeno je 21.856.218 dinara sredstava za aktivnosti istraživanja i razvoja, odnosno tek 0,4 odsto ukupnog bruto domaćeg proizvoda u toj godini. U pomenutu sumu nisu uključene plate zaposlenih u državnim institutima.

Ostaje da se vidi u kojoj meri je kriza izazvana pandemijom korona virusa poremetila izdvajanja za nauku, kod nas i u svetu, mimo ulaganja u farmaceutski sektor. Precizni podaci o prošlogodišnjoj potrošnji u Srbiji trebalo bi da budu objavljeni krajem juna. 

„Ako izuzmemo Covid-19 efekat, zbog kojeg države, nažalost, trenutno smanjuju ulaganja ili ih malo više usmeravaju u biomedicinu nauštrb drugih oblasti, u suštini nije došlo do većih promena. Struktura finansiranja nauke razlikuje se od države do države – po pravilu, na zapadu, pre svega u SAD, vodeći istraživački centri su na privatnim univerzitetima i to je bitno drugačija situacija nego kod nas u Evropi. No, manje-više u većini zemalja postoje svi oblici naučnog finansiranja i njihov dobar balans je ključ uspeha lokalne nauke“, kaže u razgovoru za Biznis.rs naučni novinar i suosnivač portala Nauka kroz priče, Slobodan Bubnjević.

Prema njegovim rečima, u principu se razlikuju tri oblika finansiranja naučnih projekata, što pre svega zavisi od toga koliko daleko u budućnosti se očekuju njihovi rezultati.

„Što su naučni projekti više dugoročno orijentisani, privreda je prirodno manje voljna da ulaže u ta istraživanja. Uprkos sjajnom radu domaćih naučnih inkubatora, kod nas je i dalje retkost da privreda ulaže u nauku, ali na zapadu postoji ogroman broj razvojnih istraživačkih centara pri samoj industriji gde se razvijaju patenti i vrši takozvani transfer znanja iz laboratorija i univerziteta. Kompetitivna privreda koja pravi veliku dodatnu vrednost i prati nove tehnologije ima direktan interes da održava ovu vrstu istraživanja, ali su za nju potrebni i snažni univerzitetski centri i fundamentalna istraživanja“, ističe Bubnjević.

Kako kaže, zato je i na zapadu nužno postojanje i drugog tipa finansiranja – od države – koje pomaže fundamentalnu nauku i obično se realizuje kroz neki sistem grantova. To je, zapravo, čitav spektar mogućih izvora, od lokalnih pa do evropskih fondova. Ovakvo finansiranje je sasvim ustaljeno kod nas, gde se sredstva bilo osvajaju kroz konkurse Fonda za nauku, bilo kroz učeśće u Horizont programu Evropske unije.

Uz sve to, postoji i treći oblik finansiranja istraživanja, koji ne samo da ne donose brze patente u kratkom roku, nego se istovremeno suočavaju sa velikom neizvesnošću, traju decenijama i zahtevaju napor više država jer su preskupi da bi ih ijedna država sama podnela, napominje naš sagovornik.

„Takva su po pravilu svemirska istraživanja ili istraživanja u institutu CERN koja se finansiraju naporom više država. Ova istraživanja ne daju brz profit, ali na dug rok suštinski pomeraju granice ljudskog znanja i održavaju rast kao osnovnu premisu kapitalističke privrede. Ako bi ona danas stala, ekonomije bi se dve do tri decenije u budućnosti zaustavile“, upozorava Bubnjević.

Da li nauka mora da bude profitabilna?

Ovakvi naučni projekti tokom decenija obeleženi su novim terminom – „big science“ – što očigledno govori o nivou sredstava koje treba u njih uložiti, ali i o potencijalnom značaju, ne samo na nacionalne privrede, već i čitavo čovečanstvo. 

Utoliko pre je neshvatljiva analiza koja je osvanula u prestižnom listu New York Times, u kojoj se konstatuje da se investiranje u iznosu od devet milijardi evra u Veliki hadronski sudarač (LHC), najveći svetski akcelerator subatomskih čestica, u okviru međunarodnog instituta CERN u Švajcarskoj – do danas uopšte nije isplatilo. Kako se uopšte meri „isplativost“ naučnih istraživanja u fundamentalnim naukama, čiji nalazi mogu iz korena da promene našu spoznaju o prirodnim zakonitostima? CERN se finansira od strane njegovih država članica, gde najveći doprinos daju razvijene zemlje. Jedna od članica je i Srbija, čiji naučnici su uključeni u rad u okviru LHC.

Takođe, kada se gleda uporedna tabela izdvajanja iz američkog budžeta za rad agencije NASA, vidi se da su ona svoj vrhunac, u apsolutnim iznosima, ali i po budžetskom udelu, imala tokom „svemirske trke“ šezdesetih godina XX veka. Mereno današnjom vrednošću dolara, rekord je postignut 1966. godine, kada je NASA dobila 47,3 milijarde dolara, odnosno 4,41 odsto nacionalnog budžeta SAD. Od 1972. dolazi prvo do većeg pada, a onda do ujednačavanja u nivou davanja, na oko 20 milijardi dolara. Tokom 2020. godine, za potrebe NASA izdvojeno je 22,5 milijardi dolara, to jest 0,48 odsto američkog državnog budžeta.

Međutim, kada je reč o zapadnim trendovima, u naučni razvoj su se uveliko uključili i superbogati pojedinci sa svojim kompanijama i projektima, a na prvom mestu treba istaći Ilona Maska (Elon Musk) sa Teslom i SpaceX projektom, i Džefa Bezosa (Jeff Bezos) sa programima Blue Origin i Earth Fund, ili Google, Microsoft i mnogobrojne investicione fondove koji godinama unazad skautiraju uzbudljive tehnološke startapove i angažuju naučnike iz čitavog sveta. Pomenute kompanije veoma često rade u partnerstvu sa državnim institucijama na pojedinim naučnim projektima.

Takva praksa svakako nije nova za SAD ili Zapadnu Evropu. U XIX veku je jedan od većih ulagača u nauku bila kompanija General Electric, dok su naučni emigranti bili, između ostalih, i Nikola Tesla, Vladimir Zvorkin (Влади́мир Козьми́ч Зворы́кин), a kasnije i Albert Ajnštajn (Albert Einstein) i Nils Bor (Niels Bohr).

„Kad je reč o novim zvezdama kao što su Mask i Bezos, oni bez sumnje vide i finansijski interes u ulaganjima i to delimično spada u prvu grupu finansiranih projekata. No, treba uzeti u obzir da su oni zapravo kooperanti koje i dalje mahom plaća NASA. Procenjeno je da se prepuštanjem poslova privatnicima koji sredstva osvajaju na tenderima sredstva ekonomičnije troše, a brže se stiže do rezultata“, zaključuje Slobodan Bubnjević.