Kako na Srbiju utiče to što trgovina ugljen-dioksidom preti da postane vrednija od nafte?

Emisija ugljenika mogla bi u daljoj budućnosti da postane deficitarna roba na tržištu, a sve je indirektno počelo kada je potpisan Montrealski protokol kojim su predviđene konkretne aktivnosti zemalja i različiti projekti da bi se zaštitio ozonski omotač. Najveći igrači na ovom tržištu su razvijene industrijske zemlje koje kupuju prava na emitovanje ugljen-dioksida u atmosferu, a pozicija Srbije u ovom trenutku će najverovatnije biti neutralna, smatraju stručnjaci.

„Mogućnosti za trgovanje pravima na ugljen-dioksid počele su prvo jer je konstatovano da je ozon kao omotač ugrožen od prekomernog emitovanja CO2, a onda je na nivou Ujedinjenih nacija (UN) dogovoreno da se smanji u određenom vremenskom periodu njegova emisija. U međuvremenu su postavljeni standardi koju količinu ugljenika koja zemlja može da ispušta u atmosferu. Tako su zemlje dobile kvote za ispuštanje tih emisija CO2 u atmosferu“, objašnjava za Biznis.rs broker Branislav Jorgić.

Kako je dodao, onda je došlo do toga da su sa jedne strane razvijene zemlje praktično ugrožene datim kvotama, jer su na neki način ’sputane’ u industrijskom razvoju zbog emisije CO2, a sa druge strane su nerazvijene zemlje koje nemaju tako razvijenu industriju, i onda one dobijene kvote za emisiju ugljen-dioksida u atmosferu ne koriste.

„Na taj način se formiralo tržište prava na emitovanje ugljenika u atmosferu u kome razvijenije zemlje po pravilu kupuju kvote i preuzimaju ih od nerazvijenih zemalja. Onda se stvorilo i neko organizovano tržište trgovinom tih prava na emisiju CO2. Najveći igrači su razvijene industrijske zemlje koje s jedne strane kupuju, a sa druge strane industrijski nerazvijene zemlje koje prodaju ta prava, jer ne dostižu kvote koje su im dodeljene, i onda ih one ustupaju, odnosno prodaju visokorazvijenim zemljama. Tako da u globalu ona dogovorena količna CO2 koja se emituje u atmosferu ostaje ista, s tim što se vrši preraspodela između razvijenih i nerazvijenih država“, obrazložio je naš sagovornik.

Države, korporacije i nevladine organizacije sve više ulažu u projekte za zaštitu životne sredine, i bilo je samo pitanje vremena kada će emisije CO2 postati unosan posao, piše portal OilPrice.com i ocenjuje da bi tržište dozvola za emisije moglo nadmašiti čak i vrednost tržišta nafte.

Wall Street Journal (WSJ) nedavno je objavio da su naftni giganti Shell i British Petroleum (BP) već izgradili značajne poslovne sektore za trgovinu ugljenikom. Trgovanje emisijama CO2 u Evropi, Kaliforniji i na Novom Zelandu za godinu dana je poraslo 23 odsto, dostigavši obrt od 280 milijardi dolara. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) procenjuje da će cena skočiti sa sadašnjih 60 na 147 dolara po toni, pa bi ovo tržište moglo za pet do deset godina da premaši vrednost nafte.

Analitičari savetodavne energetske kompanije Wood Mackenzie izračunali su da bi globalno tržište emisija ugljen-dioksida moglo da dostigne vrednost od 22 biliona dolara do 2050. godine. Našeg sagovornika pitali smo kako bi sve što se dešava na polju trgovine emisijama moglo da utiče na Srbiju i region uopšte.

„Nemam egzaktne podatke, ali moja pretpostavka je da ćemo imati neutralnu poziciju – niti smo jako razvijena industrijska zemlja, pa da dolazimo u zonu premašenja kvota koje smo dobili, a nismo ni nerazvijena zemlja, pa da ne koristimo kvote koje smo dobili. Tako da, što se nas tiče, naša pozicija biće neutralna. To je moja procena na dužem vremenskom periodu. Mislim da je u regionu ista situacija. Glavni kupci su praktično razvijene zapadnoevropske zemlje kao što su Amerika i Japan, a sad tu dolazi i Kina, dok su sa druge strane prodavci nedovoljno razvijene industrijske zemlje, a to su Afrika, deo Azije, deo Južne Amerike i to ide u tom smeru“, naveo je Jorgić.

S obzirom na to da dolazi do daljeg industrijskog rasta u zapadnoj Evropi, i on smatra da je realno da će doći do povećanja cene tih kvota, odnosno prava na emisiju CO2 u budućnosti.

„Pošto je sada ekologija s razlogom popularna, rekao bih da je trgovanje tim kvotama koje je organizovano, samo privremeno rešenje, a da bi trajno rešenje trebalo da bude ne trgovina sa tim kvotama za emisiju ugljen-dioksidom, nego smanjenje njegove emisije, jer to je jedino pravo rešenje za klimatske promene sa kojima se suočavamo“, zaključuje naš sagovornik.