KORPORATIVNE OBVEZNICE IZMEĐU MITA I STVARNOSTI Namere Narodne banke Srbije su ključne

Kada je proletos ministar finansija Siniša Mali najavio emitovanje korporativnih hartija od vrednosti kao jednu od mera pomoći domaćoj privredi, malo je reći da su poznavaoci prilika na našem finansijskom tržištu bili iznenađeni. Tada, osim ministrove izjave da korporativne obveznice predstavljaju veoma važan finansijski instrument „koji može dramatično da podigne velika i srednja preduzeća u zemlji“, nije bilo moguće protumačiti kada i na koji način će se to zaista i dogoditi, a u pregledu ekonomskih mera na sajtu Ministarstva finansija nije bilo ni reči o ovakvoj vrsti hartija od vrednosti.

Međutim, krajem septembra Telekom Srbija je prikupio oko 200 miliona evra prodajom petogodišnjih dinarskih korporativnih obveznica. Narodna banka Srbije je istog dana po emisiji, koja je bila zatvorenog tipa, otkupila polovinu tih obveznica od poslovnih banaka koje su bile prvobitni kupci, uz obrazloženje da na taj način pokušava da razvije srpsko tržište obveznica.

Domaći brokeri uglavnom su tumačili ovu odluku kao opravdanu, sa stanovišta činjenice da su i druge države pribegavale sličnim koracima u vreme pandemije koronavirusa, ali i da bi po razvoj srpskog tržišta kapitala bilo bolje da su korporativne hartije od vrednosti bile javno emitovane.

Šta su, zapravo, korporativne obveznice, kako se njima trguje i ko od takve trgovine može da ima najviše koristi?

„Korporativne obveznice su dužnički finansijski instrumenti koji kompanijama obezbeđuju dodatno finansiranje mimo povećanja kapitala kroz emisiju akcija i bankarskih kredita. Ove hartije od vrednosti emituju korporacije koje su kotirane na berzama, imaju transparentno poslovanje i stoga relativno lako mogu da prikupe potrebna finansijska sredstva. Cenu obveznica određuje pre svega finansijski položaj kompanije i trenutna situacija na finansijskom tržištu, a investitorima je garant za njihovu otplatu jedino poslovni bonitet emitenta“, objašnjava za Biznis.rs Nenad Gujaničić, glavni broker u brokerskom odeljenju novosadskog investicionog društva Momentum Securities.

Prema njegovim rečima, kod nas je finansijsko tržište nerazvijeno i do sada država nije vodila ekonomsku politiku u cilju njegovog razvoja. Stoga je ova aktivnost u vanrednim okolnostima koja se tiče razvoja korporativnih obveznica prilično neuobičajena, odnosno predstavlja pokušaj da se putem „prečica“ napravi nešto na čemu nije rađeno godinama.

Naš sagovornik smatra da takav potez, posledično, može da donese više štete nego koristi, te da ovakav način pokretanja tržišta korporativnih obveznica liči na ekonomsku politiku dovlačenja stranih investitora subvencijama, umesto da se radi na razvoju poslovnog ambijenta.

„Da ne postoji namera centralne banke da ove obveznice stiče na sekundarnom tržištu izvesno je da ne bi uspela nijedna emisija korporativnih obveznica. Ovo je štetno sa nekoliko aspekata: banke koje su kupci obveznica na primarnom tržištu neće previše voditi računa o kvalitetu ovih finansijskih instrumenata jer će ih odmah prodati NBS, a s druge strane postoji opasnost da centralna banka u dogledno vreme postane vlasnik velikog broja nekvalitetnih dužničkih hartija od vrednosti. Dobra stvar u celoj priči je što je NBS ograničio svoju ulogu u ovim aktivnostima, ali nema garancija da ta šema neće biti i masivnija ukoliko njeni tvorci zamisle da je to potrebno“, konstatuje Gujaničić.