Kada besplatan poslovni prostor može biti poreski problem?

Preduzetnici u Srbiji, posebno oni koji porez plaćaju paušalno, neretko se nađu u situaciji da zbog manjeg obima posla pokušavaju da smanje troškove na minimum. Jedan od načina jeste da poslovni prostor zakupe bez plaćanja zakupnine ili preciznije – da im lokal bude ustupljen bez naknade.

Iako to deluje kao jednostavno i racionalno rešenje, takav aranžman može otvoriti pitanja tokom eventualne kontrole Poreske uprave.

Prema važećim tumačenjima, poslovni prostor može biti ustupljen bez naknade, ali je situacija najčistija kada između vlasnika nepokretnosti i preduzetnika postoji rodbinska veza. U suprotnom, poreski organi mogu posumnjati da postoji ekonomski interes – odnosno da se zakupnina zapravo plaća „na crno“, mimo zvaničnih tokova novca.

Poreski savetnici, međutim, ukazuju da propisi sami po sebi ne zabranjuju davanje nepokretnosti u zakup bez naknade. Takva mogućnost postoji, pa i kada je reč o preduzetnicima koji se oporezuju prema paušalno utvrđenoj poreskoj osnovici. U praksi je, kako objašnjavaju, sasvim uobičajeno da roditelji, braća, sestre ili drugi članovi porodice ustupe prostor bez nadoknade. Ali, dodaju, ni prijateljski ili kumovski odnosi nisu nužno sporni.

Posebno je to slučaj kod preduzetnika koji se bave uslužnim delatnostima poput programera, dizajnera, prevodilaca, konsultanata i drugih delatnosti kod kojih fizička lokacija sedišta firme često nema presudan značaj. Mnogi od njih posao obavljaju od kuće, iz coworking prostora ili čak iz kafića sa dobrim internetom. U takvim okolnostima formalno prijavljen poslovni prostor može biti tek administrativna kategorija, bez realne tržišne vrednosti u smislu svakodnevnog korišćenja.

Drugačija slika javlja se kod delatnosti koje podrazumevaju intenzivno korišćenje lokala. Teško je, na primer, poverovati da pekara, obućarska ili ključarska radnja posluju u prostoru koji im je dat potpuno besplatno, a da pritom ne postoji nikakav ekonomski interes vlasnika nepokretnosti. Upravo tu Poreska uprava može proceniti da postoji osnov za dodatnu proveru.

Sagovornici iz poreske struke ističu da su propisi u ovom delu jasni. Državni organi mogu prihvatiti tvrdnju da zakupnina nije naplaćena, ali istovremeno imaju pravo da traže obračun i uplatu poreza na prihod od nepokretnosti – i to na osnovu tržišne vrednosti zakupa. Na prvi pogled, to deluje paradoksalno: kako oporezovati nešto što nije naplaćeno?

Ipak, slični principi postoje i u drugim oblastima poreskog prava.

Kao primer se navodi situacija u kojoj knjigovodstvena agencija besplatno pruža usluge klijentu. Iako novac nije naplaćen, poreski organ može zahtevati da se na iznos tržišne vrednosti te usluge obračuna i uplati porez na dodatu vrednost. Logika sistema počiva na pretpostavci da bi transakcija na tržištu imala određenu vrednost, bez obzira na to što je u konkretnom slučaju naplata izostala.

U praksi, međutim, primeri u kojima Poreska uprava poseže za ovakvim merama veoma su retki. Jedan poreski savetnik navodi da je poslednji takav slučaj imao pre dvadesetak godina. Tada je poreski inspektor tokom kontrole klijenta utvrdio tržišnu vrednost nepokretnosti koja je bila data bez naknade i na tu vrednost obračunao porez.

Kao referentnu cenu uzeo je tarife koje je tadašnje javno preduzeće Poslovni prostor u Novom Sadu naplaćivalo privrednim društvima za zakup sličnih objekata. Ipak, sagovornik naglašava da je to bio usamljen slučaj i da za novije primere nije čuo.

Na pitanje da li Poreska uprava praktično dozvoljava da preduzetnik koristi prostor bez plaćanja zakupnine, odgovor je dvojak. Formalno-pravno, situacija je složena i zavisi od okolnosti. U praksi, međutim, ova oblast se retko kontroliše.

Slično je i sa izdavanjem stanova podstanarima bez prijave prihoda – kontrola zahteva značajne resurse i vreme.

Broj zaposlenih u Poreskoj upravi godinama pokazuje trend smanjenja, a ovakve vrste provera spadaju među one koje traže intenzivan rad na terenu i detaljne analize. Kada se tome doda činjenica da bi eventualno naplaćeni porez po ovom osnovu bio relativno mali u poređenju sa prihodima od drugih poreza, jasno je zašto se inspekcije fokusiraju na oblasti sa većim fiskalnim efektom.

Ipak, ako se zanemari dosadašnja praksa i posmatraju isključivo zakonske odredbe, potencijalni rizik postoji. U slučaju da Poreska uprava zauzme stroži stav, zakupac bi mogao da se nađe u prekršaju prema članu 177. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji se odnosi na neobračunavanje, neplaćanje ili neblagovremeno plaćanje poreza, kao i na nepodnošenje poreske prijave.

Koliko je realno da ovakve kontrole postanu učestalije, zavisi od prioriteta poreske politike i raspoloživih resursa. Za sada, ustupanje poslovnog prostora bez naknade ostaje siva zona u kojoj se formalna pravila i praktična primena ne poklapaju uvek u potpunosti.