Plata za elementarne potrebe tri puta veća od minimalne zarade

Za pristojan život u Srbiji neophodna je plata od 114.752 dinara, pokazuje računica Centra za politike emancipacije (CPE).

Istraživanje koje je rađeno sa dostupnim podacima za 2021. godinu pokazuje da minimalna zarada, koju prima više od 400.000 radnika, pokriva svega 28 odsto ove sume. Ukoliko minimalna cena rada ne bude značajnije uvećana rastuća inflacija će ponovo udaljiti minimalac od plate za život, upozoravaju u CPE.

“Plata za život je osnovno ljudsko pravo i bazično nam sugeriše da bi radeći na jednom poslu osam sati dnevno i pet dana nedeljno trebalo da imamo kompenzaciju od koje možemo živeti, a ne preživljavati. Proračun plate za život polazi od objektivnih troškova života i govori nam koji je to najniži iznos zarade koji bi radnicama i radnicima i njihovim porodicama omogućio elementarno pristojan život”, kaže za Biznis.rs Bojana Tamindžija iz Centra za politike emancipacije.

Plata za život bi, kako objašnjava naša sagovornica, trebalo da pokriva osnovne potrebe, uključujući hranu, odeću, stanovanje, javni prevoz, komunalije i telekomunikacije, obrazovanje, slobodno vreme i kulturu, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, troškove za higijenu i odmor poput jednonedeljnog puta u okviru zemlje.

Takođe, plata za život uključuje i diskrecioni dohodak za nepredviđene troškove u visini od deset odsto cele zarade. Isplaćuje se za rad obavljen tokom regularnog radnog vremena, ne računajući prekovremeni rad.

Na pitanje šta ovo istraživanje i podatak da je za pristojan život neophodno 114.752 dinara mesečno znači za ljude koji rade za minimalac od 35.012 dinara, Tamindžija ističe da činjenica da je plata za elementarno pristojan život više od tri puta veća od minimalne zarade pre svega govori o kvalitetu života radnica i radnika u Srbiji.

Kako kaže, njihov cilj nije da podsećaju ljude koliko su siromašni, već da ukažu na to da je minimalna zarada politički ispregovarana kategorija koja nema puno veze sa realnim troškovima života.

“Najskandaloznije od svega je što se minimalna zarada i prema Zakonu o radu vezuje za krajnje problematičnu kategoriju minimalne potrošačke korpe. Podsećanja radi, minimalna potrošačka korpa meri potrošnju najsiromašnijih slojeva stanovništva, uključujući i lica i zajednice koje se hrane preko narodne kuhinje, a ne šta su neophodna sredstva za egzistenciju jedne porodice. Ako su nam u Zakonu o radu najsiromašniji slojevi parametar za određivanje zarada, onda se ovde radi o nekoj vrsti legalizacije siromaštva. Sa druge strane, jasno je da se naša vlada i vlade u regionu međusobno takmiče u srozavanju cene rada ne bi li privukle takozvane ‘strane investicije’, a da je globalna privreda, pa i privreda regiona, u potpunosti oblikovana i prilagođena multinacionalnim korporacijama i njihovim potrebama”, ističe Tamindžija.

I dok je u Srbiji za pristojan život neophodno 977 evra, računica Centra za politike emancipacije pokazuje da je stanovnicima Bugarske potrebno 1.270 evra, Hrvatske 1.649 evra, Poljske 1.297, a Rumunije 1.269 evra.

Za osnovne životne potrebe u Albaniji je neophodno 1.059 evra, u Severnoj Makedoniji 847, Turskoj 460 evra, Bosni i Hercegovini 922 evra i Mađarskoj 1.320 evra.

Komentarišući pregovore o minimalnoj ceni rada i najave koje se mogu čuti – da „minimalac“ ni u narednoj godini neće uspeti da “dobaci” do minimalne potrošačke korpe, naša sagovornica kaže da se u poslednjih nekoliko godina stiče utisak da se pregovori o minimalnoj ceni rada ne dešavaju.

“Odluka se donese i saopšti, po pravilu nekoliko meseci ranije, pa se onda čini da tu prosto niko ne sluša predloge i argumentaciju predstavnika radnica i radnika. Predstavnici vlade su se ove godine oglušili i na predlog sindikata da se minimalna zarada revidira dva puta godišnje, a izgleda da će isto tako biti i sa predlogom da se u skladu sa povećanom inflacijom minimalna zarada poveća za određeni iznos već od septembra. U takvoj konstelaciji na reprezentativnim sindikatima je da procene smisao daljeg učešća u pregovorima i eventualnu spremnost članstva za radikalnije poteze, poput generalnog štrajka”, zaključuje Bojana Tamindžija iz Centra za politike emancipacije.