Sposobnost otplaćivanja važnija od veličine državnog duga

Nedavne informacije da je Rusija na rubu bankrota jer ne može da isplati dospevajuće rate državnog duga u dolarskoj valuti podjednako su u zapadnim i proruskim medijima pokrenule poređenja zaduživanja zemalja širom planete, pogotovu onih koje se nalaze na suprotstavljenim (geo)političkim stranama.

Uporedo s tim, šira javnost izvan uskostručnih ekonomskih krugova, neretko ostaje zbunjena, a ponekad i svesno zavedena u pogrešnom smeru kada je u pitanju suočavanje sa javnim dugovima. Na primer, kako to da Sjedinjene Američke Države imaju ubedljivo najveći dug na svetu u apsolutnim iznosima, a opet su najjača svetska ekonomija, ili zašto japanski javni dug drži svetski rekord u negativnom smislu, sa udelom od čak 254,2 odsto prema nacionalnom BDP-u na kraju 2020. godine, posebno ako se on uporedi sa proklamovanom željenom evropskom granicom duga do 60 odsto BDP-a?

Za Japan još uvek nema brige, američka moć nije kao nekada

Kako objašnjava u razgovoru za naš portal ekonomista Mahmut Bušatlija, BDP nije baš najprikladniji alat za upoređivanje različitih ekonomija, pa ni udeo javnog duga prema BDP-u, već sposobnost neke države da na vreme otplaćuje svoje obaveze.

“Da bi se uvidelo koja država ima bolje performanse u reprogramu svojih dugova BDP se mora preračunati u pariret kupovne moći (purchasing power parity, PPP). Od 1968. godine Ujedinjene nacije su uvele princip takvog izračunavanja, koji pomaže u prikazivanju realne ekonomske moći”, objašnjava Bušatlija.

Primera radi, BDP Japana je jedan od većih u svetu, a javni dug u najnepovoljnijem odnosu, pa opet, međunarodni kreditori ne strahuju da japanska vlada neće stići da isplati rate u predviđenom roku. Najbitnije je, kaže naš sagovornik, da je njihova ekonomija predvidiva na dugi rok, i konstruisana tako da može da otplaćuje zaduživanja.

Prema zvaničnim podacima koje je prikupio Međunarodni monetarni fond, globalni dug svih država tokom 2020. godine doživeo je najveći skok od Drugog svetskog rata naovamo i dosegao iznos od 226 biliona (hiljada milijardi) dolara. Za prošlu godinu sakupljeni su podaci od ministarstava finansija većine zemalja, ali još uvek ne od svih, pa smo za potrebe ovog teksta prikazali rezultate iz 2020. godine. Nesumnjivo je, piše MMF, da je globalni dug dodatno narastao i u prethodnih 12 meseci.  

S druge strane, položaj Amerikanaca je specifičan. Njihov javni dug od 28 biliona dolara najveći je na svetu i predstavlja 133,9 odsto nacionalnog BDP-a. Međutim, kada je 1972. godine zlato i definitivno ukinuto kao garancija za nacionalne valute, što je do tada bio slučaj, dolar je preuzeo njegovu ulogu i druge države su počele da ga koriste u svojim portfeljima, što je zauzvrat samo jačalo međunarodnu monetarnu poziciju SAD.

U poslednjoj deceniji, ipak, došlo je do značajne promene.

“Do 2014. godine dolar je zauzimao oko 80 odsto u međunarodnoj korpi valuta, ali danas obuhvata oko 60 odsto, što predstavlja značajan pad, i na neki način označava da je izgubio deo svog potencijala. Nasuprot tome, u korpu je ušao kineski juan. Pored toga, pojedine centralne banke sve više se ponovo okreću zlatu kao sigurnom utočištu”, napominje Bušatlija.

Prema njegovim rečima, ogroman dug SAD u suštini može da dovede do velike inflacije samim tim što nema više tolikog kolaterala kao pre, postignutog činjenicom da je američka nacionalna valuta, zapravo, tretirana kao roba.

“U SAD je sektor sekundarnog finansijskog tržišta doprinosio oko 40 odsto nacionalne ekonomije do 2014. godine, a poslednjih godina se taj udeo popeo na 60 odsto. Dolar se kupuje po jednoj i prodaje po drugoj ceni, kroz hartije od vrednosti i derivate, a u isto vreme je proizvodnja razmenjivih dobara u SAD pala ispod 27 odsto. Ta nekada velika proizvođačka ekonomija izgubila je svoju nekadašnju poziciju, odnosno dislocirala je proizvodnju svuda po svetu. Gubitak snage dolara može da traje i stotinu godina, ali ovim aktuelnim trendom SAD gube raniju sposobnost servisiranja javnog duga”, kaže Bušatlija.

Mastriht nije kao što je nekad bio

Zašto onda Evropska unija i dalje insisitira da javni dug njenih članica ne prevazilazi granicu od 60 odsto BDP-a po sporazumu iz Mastrihta?

“To su, pre svega, norme kreirane za osposobljavanje bankarskog sistema za prelazak na evro ili za klasifikaciju onih nacionalnih ekonomija koje tek žele da pristupe EU, ali treba napomenuti da je retko koja evropska zemlja bila blizu te granice. To je više politički dogovor između najrazvijenijih zemalja EU i onih srednjih i manje razvijenih”, naglašava ekonomski stručnjak, i dodaje da države u razvoju moraju da imaju veći javni dug iz prostog razloga jer im treba novac u vidu kredita za dalji razvoj.

U praksi sva ova upoređivanja malo znače ukoliko nacionalna ekonomija ne preusmerava svoj dug u profitabilne projekte.

“Ako se ne vodi računa kod uzimanja kredita da on mora da bude usmeren u održive projekte iz kojih će država kasnije moći da vrati pare koje je uzela, onda sve pada u vodu. To posebno važi za infrastrukturne projekte. U tom smislu, može se reći da je zajedničko za sve vlasti u Srbiji poslednjih decenija da su one tražile kratkoročnu, a ne dugoročnu dobit od međunarodnih kredita, a da je zemlja posledično izgubila dobar deo nekadašnje proizvodnje” zaključuje Bušatlija.