Kako objaviti prvu knjigu?

Izdavanje knjige je uvek izazovno, a posebno u toku pandemije korona virusa. Po završetku Fakulteta političkih nauka Ana Dragović Drljević se bavila novinarstvom i uvek su joj bile bliske magazinske teme, fenomeni u koje je mogla da uplete i neku svoju nit priče. Iako je već dugo izvan ove profesije, to iskustvo bilo joj je dragoceno za kasnije poslove i poduhvate, pa i za izdavanje slikovnice ’Kako je Veka veštica zavolela bajke’, koju je nedavno izdvojio iz mnoštva drugih ponuda i objavio Kreativni centar.

„Od kad se rodila moja ćerka Neva, fokus mi se pomerio na čitanje priča za decu, uživanje u svetovima iz mašte, o čemu svedoče dupke pune police naše biblioteke. Da ste me pitali pre dve godine da li bih se usudila da i sama pišem za decu, odgovorila bih – nema šanse! Ipak jesam, a kao i obično, bila je potrebna slučajnost da me pogura da osvestim nešto što je izgleda sve vreme čučalo u meni. Ideju za knjigu sam dobila dok je moja ćerka s nestrpljenjem čekala da baka stigne s drugog kraja grada kod nas. Da nekako prekratimo vreme, smislila sam objašnjenje za bakino kašnjenje i umesto dosadne saobraćajne gužve u našu priču je uletela naizgled opaka veštica Veka koja nikako ne voli kada se deci čitaju bajke“, objašnjava za Biznis.rs naša sagovornica.

Pandemija ju je naučila da, kako kaže, ’ne drami mnogo’ oko stvari na koje ne može da utiče i da više ceni ‘prozorčiće’ normalnog života koji se tu i tamo ukazuju. Izdavanje knjige nije prošlo mimo ograničenja koje je nametnula globalna zdravstvena kriza, ali zato je svaku mogućnost direktne komunikacije sa čitaocima prigrlila možda i sa, kako smatra, većom radošću i uzbuđenjem nego da se sve odvijalo na uobičajen način posredstvom klasične medijske promocije i sajmova.

„Kada je u julu Kreativni centar objavio moju knjigu za decu, obnovljena je praksa održavanja radionica koje su u prethodnom periodu izostale zbog mera za suzbijanja pandemije. Ove radionice podrazumevaju druženje publike, malih i velikih čitalaca sa autorima u šarenom i prijatnom ambijentu kluba knjižare izdavača. Broj prisutnih ograničen je na petnaestak ljudi, ali informacija o novoj knjizi posredstvom njuzletera stiže do više hiljada čitalaca. U ovakvim susretima lakše je približiti priču, uključiti ih u razgovor kroz glumu, crtanje, gde zajedno uplovite u svet mašte. Uživala sam u tim susretima, kao i onima koji predstoje u bibliotekama, vrtićima i kulturnim centrima. Čak i kada prestanu ograničenja u pogledu okupljanja zbog korone treba negovati netipične promocije, sa manjim brojem prisutnih, na kojima ni deci ni odraslima nije dosadno“, istakla je novinarka i spisateljica.

Ono što nije moguće ’iz pandemijskih razloga’ u direktnom kontaktu pokušava da nadomesti u online okruženju.

„Vrlo sam aktivna na društvenim mrežama, povezujem se sa profilima i portalima koji se bave roditeljstvom, edukacijom i literaturom za decu, jer oni mogu mnogo toga dobrog da donesu promociji dečje književnosti. Iz ličnog iskustva mogu da posvedočim da su ove platforme često otvorenije, a imaju i više prostora za popularizaciju knjiga za decu od klasičnih medija“, otkriva Dragović Drljević.

Pisanje drugačije priče

Napisati priču za našu sagovornicu je bio veliki iskorak u nepoznato. Nikada ranije nije pisala za decu, pa samim tim nije imala ni okvirni plan kako će se stvari odvijati.

„Sa ćerkom sam prethodno pročitala neznani broj bajki i priča savremenih i klasičnih autora, prelistavale smo slikovnice, tako da sam stekla podosta pasivnog predznanja, da se tako izrazim. Moja ćerka je jednog dana s nestrpljenjem čekala svoju baku zaglavljenu u saobraćajnoj gužvi. Da nekako prekratimo vreme, smislila sam objašnjenje za bakino kašnjenje s drugog kraja grada – umesto saobraćajne gužve u našu priču uletela je jedna naizgled opaka veštica koja staje na put baki i nikako ne voli kada se deci čitaju bajke. U trenutku kada sam priču kasnije tog dana zapisala u svesku, imala sam jasnu sliku u glavi – da je priča ilustrovana i odštampana. Ostalo je ’samo’ da to i realizujem. Čim sam napisala ’prvu ruku’ priče, oduševljena idejom da pišem za decu, krenula sam u potragu za ilustratorom u želji da zajedno, kroz razmenu ideja i isprobavanje, razradimo kako će izgledati likovi i scene“, priseća se naša sagovornica.

Dragović Drljević smatra da je pogrešila što nije ozbiljnije radila na tekstu pre nego što je krenula u ovu avanturu. Neke greške bi, kako kaže, sigurno izbegla, ali verovatno, ističe ona, ne bi toliko naučila o samom procesu. Posle završenih prvih ilustracija bila je na korak da odustane.

„Srećom nisam odustala, osećala sam da priča poseduje ono nešto zbog čega treba istrajati. Društvene mreže, pre svih Instagram, pokazale su se kao izuzetan kanal za povezivanje sa kreativnim ljudima. Tako sam došla do ilustratorke Marice Kicušić. Znala sam da je rizik da sama biram i finansiram rad ilustratora, pošto nisam imala garanciju da će knjiga biti objavljena, ali sam bila spremna da rizikujem, jer sam verovala da ćemo zajednički doći do vrednosti koja će da privuče pažnju izdavača. Marica i ja smo odmah ’kliknule’, što se videlo i po tome koliko je njeno crtanje uticalo na moju inspiraciju – otvorile su mi se oči za nove detalje koje mogu da ugradim u priču, da je razigram i izmaštam nove obrte. Ona je, s druge strane, s oduševljenjem prihvatila moj predlog da sve crteže uradi na tradicionalan način, nedigitalno, akvarel tehnikom, što je slikovnici dalo poseban ton i, čini mi se, izdvojilo je iz aktuelnog stvaralaštva“, objašnjava spisateljica.

Pronalazak pravog izdavača

Naći izdavača nije lako i u pitanju je izazovan proces. Naša sagovornica smatra da nema dodoljno iskustva da bi davala savete, ali sa našim čitaocima želi da podeli neke pouke koje je izvukla iz rada na prvoj knjizi za decu.

„Prvo, istraživala sam sve što je vezano za književnost za decu i ilustraciju dečjih knjiga – priručnike, tutorijale, najviše na netu i mahom na engleskom jeziku. Nisam se libila da pošaljem rukopis u najranijoj fazi prijateljima, među kojima ima i pisaca, nastavnicima, čak i izdavačima. Iako sam bila odbijena, od nekih ljudi sam dobila zlata vredne savete, sugestije u kom smeru da krenem da bi moj rad na kraju bio prihvaćen za štampanje“, otkriva Dragović Drljević.

Rečeno joj je da se izdavači retko kada odlučuju da preuzmu zaokružen projekat sa gotovim ilustracijama, jer uglavnom žele da imaju veću kontrolu nad sadržajem i celokupnim procesom rada.

„Verovatno će se to menjati u budućnosti, sa svim mogućnostima rada na daljinu, ali za sada je tako. Istina je, takođe, da ima izuzetaka. Na moju radost, Kreativni centar na čelu sa direktorkom Ljiljanom Marinković, ocenio je da imam njuh za dobru priču i pomogao mi je da je izbrusim do najbolje verzije. Sve što sam pobrojala, uz mnogo upornosti i malo sreće, dovelo je do toga da prva priča koju sam ikada napisala za decu bude i objavljena“, navodi dečija spisateljica.

Kako izdavači izdvajaju neko delo od ostalih, kako se vrši jedan takav odabir, posebno ’na daljinu’ naša sagovornica nije znala da precizira, jer joj je teško da govori u ime izdavača. Ipak, pretpostavlja da postoje nijanse, preferencije različitih kuća i tematika za koju se radije odlučuju, ali da se sve uvek svodi na jedno – iskrenu i originalnu priču.

„Nekoliko izdavača sa kojima sam bila u kontaktu bilo je zainteresovano za moju slikovnicu, što mi govori da postoje neki manje-više univerzalni aršini koji čine neku priču zanimljivom. Rekla bih da je u slučaju moje slikovnice bilo interesantno poigravanje sa klasičnom formom bajke – veštica je doletela u našu svakodnevicu, grad nalik na onaj u kome žive mnoga deca, i u ’epskom sukobu’ sa jednom finom bakom, pokazuje svoje drugo lice – ranjivost i nežna osećanja. Ima u toj priči i duhovitih dijaloga, iskazivanja vradžbina u stihu i mnogih zanimljivih sporednih likova, poput vernog veštičinog pratioca – lasice, koja je često ’vesnik’ obrta u priči. I tu opet dolazimo do značaja ilustracije, što me učvršćuje u uverenju da je ’vidljivost’ moje priče u očima izdavača povećana time što sam rukopis poslala sa pripremljenim ilustracijama. Naravno, čitaoci će dati krajnju ocenu, ali za sada su reakcije zaista odlične, roditelji mi javljaju da deca traže da im se Veka čita ponovo, što je za mene najveća nagrada – da se vraćaju knjizi“, ocenjuje Dragović Drljević.

Ideja i biznis plan od početka do kraja

Kao neko ko se odlučio da na klasičan način objavi knjigu, posredstvom izdavačke kuće, naša sagovornica nema mogućnost da prodaje knjigu preko svog sajta ili aplikacija za prodaju putem interneta, ali ima drugih neograničenih prilika – svoj blog i svoje profile na mrežama može da koristi kako bi ’raširila priču’ – da za slikovnicu čuje što veći broj ljudi, posebno van Beograda.

„Kada objavljujete prvi put, bar za mene, biznis plan je bio krajnje jednostavan – ’dobaciti’ do što većeg broja ljudi informaciju da knjiga postoji, da je u knjižarama. Ponuda književnosti za decu, kako domaćih tako i stranih naslova, je velika i u početku je ključna vidljivost. Kada taj broj bude značajan, veću ulogu će moći da ima sistem preporuke, kada čitaoci spontano jedni drugima skreću pažnju na jedno izdanje u moru drugih. Volela bih da tako bude sa Vekom“, otkriva nekadašnja novinarka.

Pošto je godinama radila u novinarstvu i odnosim s javnošću (PR), nije joj bilo teško da osmisli detaljan plan kako da to postigne. Sve ovo o čemu je pričala – o okolnostima pod kojima je priča nastala, specifičnostima, samoj ideji za priču, saradnji sa ilustratorkom, sve je uključila u ’media plan’, jer ljudi, kako ističe, vole da čuju ’priču iza priče’, nešto što će ih emotivno povezati sa knjigom pre nego što imaju priliku da je prelistaju i eventualno kupe.

„Mislim da je veoma važno održavati jedan vid konstantne promocije, u čemu imam odličnu saradnju sa marketing i PR odeljenjem Kreativnog centra, i kroz blog, Facebook i Instagram postove, video klipove i slično, stalno obasjavamo neki od aspekata priče, procesa rada na nastanku likova, scena, fenomenima koji se mogu povezati sa pričom… Mogućnosti su beskrajne i uživam u tom delu, jer se i tu svakodnevno može ispričati neka nova priča kroz sliku i reči“, smatra Dragović Drljević.

Pregovori za izdavanje knjige i ulaganja

Naša sagovornica prvo napominje da postavljanje dobrih uslova za izdavanje knjige pre svega sve zavisi od toga šta ko podrazumeva dobrim uslovima.

„Za mene, kao pisca početnika u svetu književnosti za decu, najvažnije je bilo da priča dospe u ruke renomiranog izdavača koji će se maksimalno potruditi da knjiga bude profesionalno uobličena, objavljena i promovisana. U samom vrhu moje ’liste želja’ izdavačkih kuća bio je Kreativni centar i kada su javili da žele da objave moju priču, to mi je bilo važnije od finansijske strane, odnosno koliko ću konkretno zaraditi, što će u mom slučaju, zavisiti od prodaje knjige. Kada se pokaže kakav je uspeh ove slikovnice i na red dođe druga knjiga, verovatno će se i prioriteti unekoliko izmeniti, a možda i pregovaračke pozicije“, navela je spisateljica.  

Jedino ulaganje koje je imala iz sopstvenog budžeta jeste za angažman ilustratora.

„Nije zanemarljiva investicija i sopstveno vreme, energija i trud koji se nastavljaju i pošto je knjiga objavljena, ali za mene je to jedini pravi put ako želite da date vetar u leđa bilo kom svom projektu – bila to knjiga, umetnička instalacija ili bilo koji drugi proizvod. Knjigu je objavio Kreativni centar kao jedno od svojih izdanja, tako da nisam imala troškove u smislu pripreme za štampu i samog objavljivanja i distribucije“, konstatovala je Dragović Drljević.