Ko su glavni dobitnici rada od kuće?

Iako je prelazak na rad od kuće početkom 2020. godine bio iznenadan za sve, neki su napredovali više od drugih – u mnogim slučajevima zahvaljujući tipu ličnosti.

Mnogi introvertni radnici, kako piše BBC, smatraju da je poželjnije raditi u okruženju bez smetnji. Potrebe klijenata, usled pandemije korona virusa, takođe su se promenile na načine koji su više išli u prilog veštinama introvertnih osoba, a i virtuelna komunikacija ponudila je introvertima više mogućnosti da se istaknu i podele svoja razmišljanja.

„Svakako da osobama koje su introvertne više odgovaraju okolnosti u kojima mogu da se povuku, da imaju svoj privatan prostor i da neometano rade svoj posao. Ovo je teško, pa gotovo i nemoguće izvesti u uslovima kancelarisjkog poslovanja, pogotovo kada pričamo o velikim kancelarijama koje rade po principu ’otvorenog prostora’ (open space), gde je zapravo jedna jako velika prostorija podeljena samo provizornim pregradama i stalno čujete i vidite druge ljude“, objašnjava za Biznis.rs lekar specijalista psihijatrije i psihoterapeut dr Aleksandra Bubera Ninić.

Ona dodaje da se njeni pacijenti često žale kada dođe do takve promene radnog okruženja.

„Primera radi, jedan moj pacijent je rekao – evo sad su nam uveli i ovaj prokleti ’open space’, sad tek neću imati mira ceo dan. Radi se o ljudima koji su visoko osposobljeni, savesni, temeljni, stručni, ali teško mogu da se skoncentrišu u uslovima stalne buke i prekidanja od kolega u vezi sa raznim stvarima – i onim neophodnim, ali i svim drugim“, naglasila je naša sagovornika.

Naravno, kako kaže, rad od kuće odgovara i osobama koje jako dugo putuju do svog posla i koji izgube po nekoliko sati dnevno samo da bi otišli na posao i vratili se kući.

„Kada rade od kuće, mnogo više vremena im ostaje da provedu sa porodicom, kao i za eventualne hobije i slično, za šta zbog putovanja pre nisu imali vremena. Mnogi naši pacijenti su se takođe obradovali mogućnosti rada na daljinu, isto iz ovog praktičnog razloga, koji im zapravo omogućava da redovno prisustvuju svojim seansama bez straha da će morati da ranije izlaze sa posla ili slično“, navela je psihoterapeutkinja.

Prema njenim rečima, osobama koje dobro funkcionišu u timovima, sastancima i stalnoj komunikaciji – ova situacija nikako ne odgovara, kao ni njenim pacijentima koji se osećaju uskraćeno ukoliko ne mogu da dolaze na seanse ’uživo’.

„Takve osobe će imati zapravo veliki problem sa radom od kuće, kako da organizuju dan, da budu efikasni jednako kao u kancelariji, da organizuju svoj prostor i ukućane tako da svi mogu da funkcionišu, a što se tiče terapije, naravno i da se osame i imaju prostor samo za sebe, a da mogu da kažu sve što im je na duši, bez straha da će ih neko od ukućana čuti. Oni će se često žaliti na veliku napetost, povećan pritisak pri radu od kuće i doživljaju da ’posao razvuku na ceo dan i opet ga nisu završili’, zbog čega relativno brzo postanu frustrirani i nezadovoljni. Ovakvim osobama struktura dana, satnica i okviri poslovnog prostora jako nedostaju i teško se bez toga same organizuju“, otkriva Bubera Ninić.

Efikasnost rada u kompanijama

Što se tiče efikasnosti, psihoterapeutkinja smatra da će svakako ljudi kojima odgovara rad od kuće u toj situaciji biti efikasniji, dok se kod onih koji su navikli da rade u prisustvu kolega (da čestom i neposrednom komunikacijom rešavaju probleme i da razmenjuju podršku sa drugima) beleži jasan pad efikasnosti.

„Idealna situacija, kao i uvek, bila bi da se ispita kome šta odgovara među zaposlenima i da se u skladu sa tim napravi raspored radnih mesta, prostorija, dnevni raspored, a nekim zaposlenima omogući rad od kuće. Kada kažem da treba ispitati, ne mislim samo na upitnike samoprocene koje zaposleni mogu popunjavati, već i na profesionalne upitnike kojim raspolaže većina zaposlenih u HR agencijama, a često i u HR službama pojedinih preduzeća. Ovakvom vrstom testova, kao i postavljanjem dobijenih rezultata u međusoban odnos, stručnjaci za ljudske resurse (HR), prvenstveno mislim na psihologe, ali i ostale obučene stručnjake koji se razumeju u ovakvu vrstu ispitivanja i istraživanja, mogu dati jasan odgovor poslodavcu koji zaposleni u kojim situacijama će biti efikasniji“, istakla je naša sagovornica.

Napomenula je da se rezultati upitnika zasnovanih na samoproceni i profesionalnih testova i alata mogu značajno razlikovati, jer ljudi često nenamerno daju socijalno poželjne odgovore s jedne strane, a s druge strane, mogu dati odgovore zasnovane na sopstvenoj subjektivnoj proceni, koji ponekad ne odgovaraju objektivnoj stvarnosti.

„U ovom slučaju, to nikako ne bi bilo ’podilaženje željama’ zaposlenih, već zapravo prilika poslodavca da iz svojih zaposlenih izvuče ono najbolje i u skladu sa tim dobije i najveću efikasnost od svakog zaposlenog. Ako ovaj proces posmatramo na taj način, onda prestajemo da razmišljamo da li je neko nekoga oštetio i počinjemo da razmišljamo na način kako da dobijemo najbolje i najviše iz date situacije, ili ako situacija nije odgovarajuća, da menjamo ono što je u njoj moguće promeniti da bismo dobili dobre rezultate“, obrazložila je Bubera Ninić.

Njen savet za poslodavce je da angažuju profesionalce koji imaju iskustvo, znanje, alate i koji će savesno da prionu na to da poslodavcu daju odgovore na pitanja koja će pomoći da se efikasnost, ali i zadovoljstvo zaposlenih podigne na najviši mogući nivo.

„Ovo svakako potvrđuju i ne tako davni eksperimenti u velikim svetskim kompanijama gde se ispitivalo da li će skraćenje radnog dana u broju sati ili skraćene radne nedelje u danima uticati na efikasnost. U oba slučaja se pokazalo da se efikasnost poboljšala uprkos manjem broju radnih sati, jer su zaposleni bili odmorniji i motivisaniji, budući da su imali više vremena da provedu sasvojim porodicama, prijateljima, da idu u prirodu ili se bave svojim hobijima“, navela je psihoterapeutkinja.

Kako kaže, ovakvi primeri treba da podstaknu na razmišljanje da li je neophodno primoravati zaposlene na prekovremene radne sate, pa čak iako su oni dodatno i više plaćeni, što često, smatra ona, nažalost nije slučaj.

„Da li je neophodno da zaposleni rade tačno od – do i da se ta vremena evidentiraju putem posebnih sistema (kartica za prijavu, kamera i slično), da putuju satima do radnog mesta kroz velike saobraćajne gužve, da budu u open space kancelarijama (iako bi možda mogli da rade od kuće i tako ne povećavaju troškove poslovanja)? Ili je možda bolje da se fokusiramo na optimalan balans između zahteva radnog mesta i želja zaposlenih, pa da i zaposleni i poslodavci budu zadovoljni efikasnošću, zaradom i međusobnim odnosima, što je dobitna pozicija za obe strane“, upitala je Bubera Ninić.