Kada poslodavac mora da plaća porez na obroke zaposlenih?

U Srbiji je obezbeđivanje ishrane zaposlenima u radnom odnosu česta praksa, ali način na koji se ona pruža ima važan uticaj na to da li se smatra oporezivim primanjem ili ne.

Prema važećem Zakonu o porezu na dohodak građana, svako davanje koje zaposleni dobije od poslodavca – bilo u novcu ili u naturi – tretira se kao primanje iz radnog odnosa. U tu kategoriju spada i ishrana na poslu, odnosno obrok koji zaposleni prima kao deo svojih beneficija. Ipak, zakon pravi jasnu razliku između situacija u kojima se ta pogodnost oporezuje i onih kada ne podleže plaćanju poreza i doprinosa.

Poreski savetnik Milan Radošević objašnjava da u slučaju da poslodavac organizuje ishranu u okviru sopstvenih prostorija, u menzi ili putem ugovorenog keteringa, i to bez naknade ili po ceni nižoj od tržišne, ta ishrana se ne smatra oporezivim primanjem.

“Uslov je da je obrok obezbeđen svim zaposlenima ili određenim kategorijama radnika prema objektivnim kriterijumima, kao što su smenski rad, rad na terenu ili u otežanim uslovima”, pojašnjava Radošević.

U tim slučajevima troškove snosi poslodavac iz svojih sredstava, a ne zaposleni, pa se smatra da radnik ne ostvaruje prihod koji bi bio predmet oporezivanja.

Suprotno tome, ako poslodavac zaposlenima isplaćuje određeni novčani iznos kao naknadu za ishranu – poznat u praksi kao topli obrok – taj iznos se tretira kao deo zarade.

“Na njega se primenjuju sve obaveze po osnovu poreza na zaradu i doprinosa za penzijsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i na ostali deo plate. Dakle, topli obrok u novcu uvek ulazi u osnovicu za obračun poreza i doprinosa, dok to nije slučaj kada je ishrana obezbeđena u naturi, kroz organizovani obrok”, navodi naš sagovornik.

U praksi to znači da, na primer, kompanija koja ima sopstvenu menzu i omogućava zaposlenima da tamo jedu besplatno ne plaća nikakav porez na te obroke. Isti tretman važi i kada poslodavac ugovori isporuku obroka sa restoranom ili ketering firmom, pod uslovom da zaposleni ne plaćaju ili plaćaju simboličan iznos.

Međutim, ako poslodavac svakog meseca isplaćuje zaposlenima određenu sumu novca na ime toplog obroka, taj iznos se smatra zaradom i mora biti oporezovan.

“Važno je napomenuti da Zakon o radu ne propisuje obavezu poslodavca da obezbedi ishranu zaposlenima. To je najčešće uređeno kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili ugovorom između poslodavca i zaposlenih. Kada poslodavac dobrovoljno odluči da uvede pogodnost ishrane, poreski tretman zavisi isključivo od načina na koji je ta pogodnost organizovana – da li se ishrana obezbeđuje u naturi ili isplaćuje u novcu”, kaže poreski savetnik.

Sa računovodstvenog stanovišta, troškovi ishrane koju poslodavac organizuje za zaposlene priznaju se kao rashod u poreskom bilansu, pod uslovom da su dokumentovani – što znači da postoje računi, ugovori sa keteringom ili drugim dobavljačem hrane. Time poslodavac ostvaruje i poresku efikasnost, jer troškove može pravdati kao poslovne.