Šta bi poslodavcima donelo ukidanje obaveze dokazivanja troškova prevoza?

Zakon o radu već godinama garantuje zaposlenima pravo na naknadu troškova dolaska i odlaska sa posla, ali primena ove odredbe i dalje izaziva brojne nedoumice – kako za poslodavce, tako i za zaposlene.

Na papiru deluje jednostavno – ako poslodavac nije organizovao prevoz dužan je da radniku nadoknadi troškove u visini cene javnog prevoza. Međutim, praksa pokazuje da stvari nisu ni približno tako jednostavne.

U najnovijoj 17. Sivoj knjizi koju je objavio NALED navodi se da je još 2019. godine Ministarstvo finansija, odgovarajući na zahtev Grada Beograda, zauzelo stav da poslodavci moraju imati verodostojne isprave kojima se dokazuje da su zaposleni zaista koristili prevoz. To znači – mesečne karte, dnevne karte, račune za gorivo i slične dokaze. Ovaj stav Ministarstvo je potvrđivalo i u naknadno donetim mišljenjima, čime je praktično postalo jasno da administracija oko isplate naknade za prevoz nije nimalo trivijalna.

U decembru 2019. usledile su i izmene Zakona o porezu na dohodak građana, odnosno precizirano je da se porez ne plaća samo na dokumentovane troškove prevoza. Drugim rečima – bez računa nema ni poreskog oslobađanja. I upravo je tu počeo problem za poslodavce.

Na primeru jedne firme sa 1.500 zaposlenih procenjeno je da dodatni troškovi administracije samo za obradu prevoznih računa dostižu 2,3 miliona dinara. To je iznos koji se ne odnosi na sam prevoz, već na rad ljudi koji proveravaju račune, vode evidenciju, štampaju formulare, arhiviraju… I sve to samo zato da bi se država uverila da zaposleni zaista idu na posao.

Analitičari u Sivoj knjizi navode da se još veći problem javlja kod zaposlenih koji ne koriste javni prevoz.

Sve je više ljudi koji na posao dolaze biciklom, trotinetom, električnim vozilom ili čak peške. Međutim, prema sadašnjim pravilima, naknade za takve oblike prevoza često se ne priznaju kao dokumentovani trošak – i zato su oporezive. Ispada da zaposleni koji brinu o zdravlju i životnoj sredini plaćaju više poreza. Ovakav sistem, kako tvrde pojedini pravnici i sindikati, nagrađuje papir, a ne ekološki doprinos.

Situaciju je donekle promenila odluka Grada Beograda iz decembra 2024. godine, kada je donet izmenjeni cenovnik usluge prevoza i uvedena besplatna vožnja u javnom prevozu na teritoriji glavnog grada. To znači da Beograđani, bar formalno, više nemaju trošak prevoza – pa ni poslodavci ne moraju da ga refundiraju.

Međutim, u ostatku Srbije situacija ostaje nepromenjena: poslodavci su i dalje dužni da pokrivaju troškove prevoza, a zaposleni moraju da ih dokumentuju.

Nedavnim mišljenjem (od 31. januara 2025. godine) Ministarstvo za rad ponudilo je određeno olakšanje – opštim aktom ili ugovorom o radu može se utvrditi merilo za naknadu prevoza, koje se vodi poslednjom isplaćenom nadoknadom po tom osnovu. Drugim rečima, firma može definisati „fiksnu cenu“ troška prevoza, prema ranijoj praksi. Ipak, pitanje je da li će Poreska uprava u slučaju kontrole prihvatiti takvu praksu kao dokumentovanu, naročito ako se ne podnosi konkretan račun.

Predlog NALED-a za ukidanje obaveze dokazivanja troškova prevoza

U nadi da će pojednostaviti komplikovanu praksu refundacije troškova prevoza zaposlenih predloženo je da se iz Zakona o porezu na dohodak građana izbriše reč „dokumentovanih” kada je reč o nadoknadi troškova za dolazak i odlazak sa posla. Time bi se ukinula obaveza da svaki dinar koji poslodavac isplati radniku na ime prevoza mora biti potkrepljen papirom – kartom, računom, fakturom ili drugim dokazom.

Analitičari tvrde da bi ovako pojednostavljeno rešenje rasteretilo i poslodavce i zaposlene. Suština predloga se odnosi na to da ako poslodavac ne obezbedi organizovani prevoz – bilo da je reč o autobusu, službenom vozilu, biciklu ili trotinetu – onda bi do visine mesečne karte javnog prevoza imao pravo da zaposlenima isplati naknadu bez dodatne dokumentacije.

Kao alternativu zakonskim izmenama predlaže se i da Ministarstvo finansija izda novo tumačenje kojim bi jasno definisalo koja je dokumentacija dovoljna da se priznaju ovi troškovi.

Među predloženim dokazima našli bi se: evidencija o dolascima zaposlenih na posao, zatim potvrda o mestu prebivališta ili boravišta (lična karta, ugovor o radu ili izjava zaposlenog), kao i važeći cenovnik javnog prevoza sa jasno definisanim zonama.

Prema ovom predlogu, sama evidencija koju vodi poslodavac trebalo bi da se smatra validnim dokumentom za procenu stvarnih troškova prevoza. Autor predloga podseća i na mišljenje Ministarstva finansija iz oktobra 2020. godine koje se odnosilo na naknadu za ishranu zaposlenih, a koje je zauzelo sličan stav – da interno vođena evidencija može biti dovoljna dokumentacija. Smatra se da bi se isti princip mogao primeniti i na troškove prevoza.

Zanimljivo je da se predlog dotiče i problema manjih sredina, gde nema javnog prevoza. U tim slučajevima, predlaže se da se trošak prevoza priznaje prema formuli: razdaljina između mesta stanovanja i posla plus cena goriva u momentu isplate.