Kako zakon štiti radnike: Kada je povreda odgovornost poslodavca?

Kada govorimo o povredama na radu, najčešće pomislimo na nesrećne slučajeve – padove sa skele, nezgode sa mašinama, povrede izazvane kvarovima na radnoj opremi. Međutim, u radnom okruženju nije ugroženo samo telo, već često stradaju i prava zaposlenih. Upravo ta razlika između fizičkih povreda i povreda radnih prava tema je brojnih pravnih sporova, ali i svakodnevnih borbi koje zaposleni vode sa sistemom i poslodavcima.

Na jednoj strani su klasične povrede kao što su prelomi, posekotine, profesionalne bolesti… sve ono što može da se vidi i dokumentuje.

“Na drugoj strani su situacije kada poslodavac, svesno ili nesvesno, uskraćuje zakonima zagarantovana prava, bilo da ne isplaćuje platu tokom bolovanja, ne obezbeđuje bezbedne uslove rada ili ignoriše obavezu da nadoknadi štetu. I dok se povreda tela leči u bolnici, povreda prava mora da se ‘leči’ u sudnici”, objašnjava advokat Branislav Vještica.

On kao primer iz prakse navodi kako je radnik zadobio povredu na radnom mestu tako što mu je deo radnog stola pao na stopalo i polomio prst.

“Umesto brze reakcije poslodavca, usledila je tužba za naknadu štete. Ovde nije reč samo o nesrećnom slučaju, već o odgovornosti poslodavca da obezbedi sigurne uslove za rad. Zakon, na sreću, jasno propisuje obaveze. U slučaju povrede na radu zaposleni ima pravo na punu platu tokom bolovanja, i to u visini proseka zarade iz prethodnih 12 meseci, ali ta isplata ne sme biti manja od minimalca”, navodi Vještica.

Dalje, poslodavac je dužan da nadoknadi štetu – bilo da je reč o izgubljenoj zaradi, troškovima lečenja ili trajnim posledicama po zdravlje. Ova odgovornost se zasniva na Zakonu o obligacionim odnosima i ne može se ignorisati ili umanjiti „internim pravilnicima“ firme.

Još jedno važno pitanje tiče se obima zaštite. Da li se povredom na radu smatra i situacija kada zaposleni obavlja zadatke koji nisu u njegovom opisu posla? Zakon kaže – da, ako je to radio u interesu poslodavca. Drugim rečima, čak i ako vas niko zvanično nije rasporedio da radite određeni posao, ali ste ga preuzeli jer je bilo potrebno i korisno za firmu – i tada ste pod zaštitom zakona.

Pored nesrećnih slučajeva, zakon prepoznaje i profesionalne bolesti, one koje se razvijaju postepeno, usled dugotrajnog izlaganja štetnim uslovima. Bilo da je reč o hemikalijama, zračenju, vibracijama, buci ili stresu, ovi uticaji mogu ozbiljno narušiti zdravlje, a posledice se često otkrivaju tek godinama kasnije.

“Telesna oštećenja, kao posledica ovakvih bolesti ili povreda, takođe donose pravo na nadoknadu. Ali da bi se to ostvarilo, mora se dokazati najmanje 30 odsto oštećenja, što se u zakonu tretira kao osmi stepen težine. Zaposleni koji dostignu ovaj prag mogu da ostvare pravo na novčanu naknadu, bez obzira na to da li su postali potpuno radno nesposobni ili ne”, navodi advokat.

Ceo postupak priznanja prava vodi se pred Fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje i Zavodom za socijalno osiguranje, uz odgovarajuću dokumentaciju – od medicinskih nalaza do potvrda o zaposlenju.

Poslodavci sve češće prenose odgovornost na osiguravajuće kuće

Iako se često čini da su radnici ti koji preuzimaju najveći rizik na svojim radnim mestima, u pravnom smislu taj teret vrlo često zapravo pada na poslodavca. Bilo da je reč o fizičkoj povredi tokom obavljanja posla ili o uskraćenim pravima iz radnog odnosa, zakon jasno definiše ko je odgovoran i pod kojim uslovima.

Mnogi poslodavci danas se odlučuju da svoju odgovornost prenesu na osiguravajuće kuće, pa tako u slučaju nesreće na poslu zaposleni ne potražuje nadoknadu direktno od firme, već od osiguravača kod kojeg je preduzeće osigurano.

“Ali kad osiguranje ne postoji, zahtev za odštetu upućuje se direktno poslodavcu. Tu se zatim ulazi u analizu, da li je on kriv za nastalu štetu (subjektivna odgovornost) ili je reč o objektivnoj odgovornosti, gde krivica nije neophodna, već je dovoljno da je šteta proizašla iz opasne aktivnosti ili stvari koje poslodavac koristi u radu”, pojašnjava naš sagovornik.

Osim nadoknade za fizičke povrede, radnik ima pravo da traži i nematerijalnu štetu zbog pretrpljenog bola, straha, narušene životne aktivnosti. Koliko će ta nadoknada iznositi zavisi od konkretnog slučaja i najčešće je predmet procene suda. U slučaju težih povreda koje dovode do smanjene radne sposobnosti, šteta se može nadoknađivati i u obliku rente. To podrazumeva isplatu razlike između plate koju bi radnik imao da se nesreća nije dogodila i one koju realno ostvaruje nakon povrede, ali i drugih troškova – kao što su dodatna nega, rehabilitacija ili pomoć u svakodnevnim poslovima.

Kada se dogodi ono najgore – smrt zaposlenog usled povrede na radu – poslodavac je dužan da pokrije troškove sahrane. Osim toga, članovi porodice koje je zaposleni izdržavao ili pomagao, imaju pravo na rentu kao nadoknadu za izgubljeno izdržavanje. Sud procenjuje visinu ove rente na osnovu okolnosti konkretnog slučaja, ali ona nikada ne može biti veća od iznosa koji bi pokojni radnik inače doprinosio porodici.

U slučajevima smrti ili teškog invaliditeta, Zakon omogućava i bliskim srodnicima zaposlenog da traže naknadu za duševni bol. To mogu biti bračni partneri, deca, roditelji, pa čak i braća i sestre, ako su živeli u istoj domaćinstvu sa preminulim. I vanbračni partner može tražiti ovu naknadu, ako je postojala trajnija zajednica.

“Pojedini poslovi i delatnosti po svojoj prirodi nose veći rizik – kao što su rad sa opasnim mašinama, hemikalijama ili u nebezbednim uslovima. Kada se povreda dogodi tokom obavljanja takvih poslova, poslodavac je po automatizmu odgovoran – bez obzira na to da li je učinio sve što je mogao da nesreću spreči. To je takozvana objektivna odgovornost, a zakon jasno propisuje da se u takvim slučajevima naknada štete isplaćuje bez obzira na postojanje krivice”, kaže advokat Branislav Vještica.

Kada povreda izazove duševne posledice – bilo da se radi o strahu, depresiji, gubitku samopouzdanja – radnik ima pravo na dodatnu naknadu, takozvanu nematerijalnu štetu. Ta šteta se ne vidi golim okom, ali sud u takvim situacijama konsultuje veštake koji procenjuju intenzitet posledica. Na osnovu njihovih mišljenja određuje se visina odštete.

Važno je napomenuti i da visina štete može biti smanjena ako je zaposleni svojim ponašanjem doprineo njenom nastanku – na primer, nije koristio zaštitnu opremu ili se ponašao neodgovorno. U tom slučaju sud uzima u obzir sve okolnosti i određuje pravičnu odštetu, srazmerno odgovornosti svake strane.

Ali prava radnika ne prestaju na granici fizičkih povreda. Povreda prava zaposlenog nastaje i kada mu poslodavac uskraćuje zakonske obaveze – poput isplate zarade, korišćenja odmora, prava na radno mesto ili mu nezakonito uruči otkaz. U nekim slučajevima radnik može trpeti mobing, psihološki pritisak, neosnovane pretnje ili degradaciju. Sve su to situacije u kojima se narušava dostojanstvo zaposlenog i otvaraju vrata za tužbu za nematerijalnu štetu.

Kada zaposleni ne dobija platu šteta je očigledna – nema sredstava za osnovne životne potrebe, što može ozbiljno ugroziti egzistenciju njegove porodice. U takvim slučajevima sud prepoznaje i duševne bolove i dodeljuje naknadu koja treba da ublaži posledice nepravde. Isto važi i za slučajeve mobinga, kada se radnik svakodnevno suočava sa pritiscima, strahom i osećajem bezvrednosti na radnom mestu.