Nemački zakon o pravima radnika utiče i na domaće dobavljače

I globalni lanci snabdevanja utiču na ljudska i prava radnika, zbog čega je lane Nemačka donela Zakon o dužnoj pažnji u globalnim lancima snabdevanja.

Kad je stupio na snagu, važio je samo za kompanije sa najmanje 3.000 zaposlenih (uključujući i radnike zaposlene na određeno).

Takvih firmi bilo je oko 600, dok je u Srbiji registrovano stotinak kompanija koje su lancima snabdevanja tih nemačkih firmi, pa su u obavezi da poštuju primenu niza pravila i standarda, u cilju zaštite ljudskih prava i životne sredine. Do tog podatka Privredna komora Srbije došla je kroz anketiranje svojih članova, piše Politika.

Kako ističe Tanja Lindel, pomoćnik direktora Sektora udruženja privrede, u njima je lane radilo oko 60.000 zaposlenih.

“Sada se zakonska lestvica o minimalnom broju zaposlenih snizila, pa u Nemačkoj zakon važi za kompanije sa najmanje 1.000 zaposlenih. Takvih kompanija tamo ima oko 3.000, što znači da ih je pet puta više nego onih sa 3.000 zaposlenih. Nažalost, za sada nemamo podatak koliko ima takvih srpskih kompanija, ali je logično da će ih biti značajno više, kao i više radnika”, navodi Lindel.

Ona otkriva da domaće kompanije koje su bile u lancima snabdevanja nisu imale probleme da ispune zahteve o odgovornom ponašanju.

“Iako su to sve radile na dobrovoljnoj bazi, kod nas je veći izazov kada se spustimo dublje u lanac snabdevanja, do malih i srednjih preduzeća koja su podobavljači nekoj kompaniji dobavljaču. S takvim firmama ipak treba dosta da se radi. Najpre oni treba da razumeju zašto treba nešto da promene u svom poslovanju, da uvedu nove procedure i kako to da urade ako nemaju nikakve kapacitete”, nabraja Lindel, dodajući da su ovdašnje velike kompanije koje su ispunile sve te uslove vrlo često imale pomoć svojih stranih „saboraca” sa instrukcijama ili treninzima.

Tako treba raditi i s malim i srednjim preduzećima u Srbiji koja su indirektno u lancu snabdevanja. PKS zato organizuje treninge i često se angažuje da pojasni zašto je sve to važno.

“Meni, recimo, smeta to što kompanije koje su prošle provere najvećih svetskih kupaca, poput BMW ili Mercedes, iako su lako prošle kroz te provere, ipak ne kažu da su postale odgovorne, nego samo ističu da su ispunile sve zahteve kupaca, koje ionako nalaže tamošnji zakon o dužnoj pažnji. On se odnosi na primenu niza pravila i standarda u cilju zaštite ljudskih prava i životne sredine, uključujući i uspostavljanje žalbenih mehanizama. To je dokaz da još nismo na nivou da sve naše kompanije dobrovoljno pristupaju procedurama i uvođenju pravila da te procedure funkcionišu”, navodi Lindel, dodajući da se kod nas najviše krše prava stranih radnika. Ipak, dodaje da nije samo reč o namernom kršenju njihovih prava od strane kompanija, jer dosta prevara stiže i od agencija za zapošljavanje, i lokalnih i stranih, koje dovode radnike.

U Srbiji najveći broj kompanija izvozi polugotove proizvode, delove i komponente u EU, a od toga najveći broj odlazi u Nemačku.

“Dakle, veliki deo kompanija deo je globalnih lanaca snabdevanja, pa je i veliki broj radnika deo svega toga”, podseća Sanela Bahtijarević, iz Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ), koja u Srbiji implementira projekat „Inicijativa za globalnu solidarnost”, dodajući da je taj zakon uveo mogućnost pokretanja žalbe od strane radnika koji su u nemačkom lancu snabdevanja.

“Taj radnik u slučaju nejednakog tretmana sada može da se žali ne samo kompaniji u Srbiji već i kompaniji koja kupuje proizvode. To je automatski alarm za inostrane firme”, ističe Bahtijarević.