Najgori slučajevi hiperinflacije u istoriji

Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), potrošačke cene u Venecueli porasle su u 2019. godini više od 65.000 odsto na godišnjem nivou. U 2020. godini ta stopa se smanjila na „svega“ 2.360 odsto.

Uzimajući u obzir da centralne banke poput Federalnih rezervi Sjedinjenih Američkih Država ili Evropske centralne banke (ECB) imaju za cilj godišnje inflacije od oko 2-3 odsto, valuta i ekonomija Venecuele očigledno su bile u krizi, a njeni ljudi u velikoj nevolji. Ipak, kriza Venecuele nije bila jedinstvena u modernoj istoriji, podseća Investopedia.

Konvencionalni marker za hiperinflaciju je stopa od 50 odsto mesečno, a prvi put je taj nivo 1956. godine predložio profesor ekonomije na Univerzitetu Kolumbija Filip Kagan (Phillip Cagan). Evo pregleda tri ranija istorijska slučaja hiperinflacije, kako su započeli i kako su se završili…

Mađarska u periodu od avgusta 1945. godine do jula 1946. godine

• Najviša mesečna stopa inflacije: 4,19 x 10¹⁶
• Ekvivalentna dnevna stopa inflacije: 207 odsto
• Vreme potrebno za udvostručavanje cena: 15 sati
• Valuta: pengő

Hiperinflacija se generalno posmatra kao posledica nesposobnosti vlade i fiskalne neodgovornosti. Po svoj prilici, hiperinflaciju posleratne Mađarske osmislili su vladini kreatori monetarne politike, kao način da podignu ratom razorenu ekonomiju.

Naime, tadašnja vlada je koristila inflaciju kao svojevrstan „porez“ nad svojim građanima, kako bi na taj način pomogla u plaćanju posleratne reparacije i isplate okupacionoj sovjetskoj vojsci. Inflacija je imala za cilj da stimuliše agregatnu tražnju kako bi se obnovili proizvodni kapaciteti.

Umesto da pokuša da umanji inflaciju smanjenjem ponude novca i povećanjem kamatnih stopa – politike koje bi opteretile ionako depresivnu ekonomiju – vlada je odlučila da novac preko bankarskog sektora usmeri ka preduzetničkim aktivnostima koje bi pomogle obnavljanju proizvodnih kapaciteta, infrastrukture i privredne aktivnosti.

Gledano retroaktivno, plan je bio uspešan, jer je veliki deo predratnih industrijskih kapaciteta Mađarske obnovljen do trenutka kada se stabilnost cena konačno vratila uvođenjem forinte, nove mađarske valute, u avgustu 1946. godine.

Zimbabve u periodu od marta 2007. godine do sredine novembra 2008. godine

• Najviša mesečna stopa inflacije: 7,96 x 10¹⁰
• Ekvivalentna dnevna stopa inflacije: 98 odsto
• Vreme potrebno za udvostručavanje cena: 24,7 sati
• Valuta: zimbabveanski dolar

Ekonomski sistem Zimbabvea bio je u problemima mnogo pre početka perioda hiperinflacije 2007. godine. Nacionalna godišnja stopa inflacije dostigla je 47 odsto 1998. godine, a trend se nastavio sve dok nije počela hiperinflacija.

Nakon što je stekla nezavisnost od Velike Britanije 1980. godine, vlada Zimbabvea je u početku odlučila da sledi niz ekonomskih politika obeleženih fiskalnom opreznošću i disciplinovanom potrošnjom. Ovo rešenje nije potrajalo jer je krajem 1997. godine velika državna potrošnja izazivala probleme za ekonomiju zemlje. Političari su se suočili sa sve većim brojem izazova, uključujući masovne proteste protiv viših poreza i velikih isplata ratnih veterana.

Vremenom je vladin fiskalni položaj postao neodrživ. Počela je da se razvija valutna kriza.

Kurs je oslabio zbog brojnih kretanja valute zemlje. Ovo je izazvalo skok uvoznih cena, što je zauzvrat izazvalo hiperinflaciju. Zemlja je doživela inflaciju koja izaziva troškove, sindrom uzrokovan višim cenama radne snage ili sirovina.

Stvari su se pogoršale 2000. godine, nakon što je uticaj vladinih inicijativa za zemljišnu reformu odjeknuo kroz ekonomiju. Implementacija inicijative je bila loša, a poljoprivredna proizvodnja je godinama patila. Snabdevanje hranom bilo je nisko, pa su cene skočile još više.

Sledeći potez vlade bio je sprovođenje stroge monetarne politike. U početku se smatrala uspešnom jer je usporavala inflaciju, a politika je imala neželjene posledice. To je uzrokovalo neravnotežu u ponudi i potražnji dobara u zemlji, stvarajući drugačiju vrstu inflacije, koja se naziva inflacija tražnje – uzlazni pritisak na cene uzrokovan nedostatkom ponude.

Centralna banka Zimbabvea nastavila je da pokušava na različite načine da poništi destabilizujuće efekte svoje stroge monetarne politike. Ove politike su uglavnom bile neuspešne, da bi marta 2007. godine zemlja doživela potpunu hiperinflaciju. Hiperinflacija u zemlji se smanjila tek nakon što je Zimbabve napustio svoju valutu i ​​počeo da koristi stranu valutu kao sredstvo razmene.

Jugoslavija u periodu od aprila 1992. godine do januara 1994. godine

• Najviša mesečna stopa inflacije: 313.000.000 odsto
• Ekvivalentna dnevna stopa inflacije: 64,6 odsto
• Vreme potrebno da se cene udvostruče: 1,41 dan
• Valuta: dinar

Nakon raspada SFR Jugoslavije početkom 1992. godine i izbijanja ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, mesečna inflacija dostigla je konvencionalni marker za hiperinflaciju u novoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Početni raspad SFRJ izazvao je hiperinflaciju jer je međuregionalna trgovina raspuštena, što je dovelo do pada proizvodnje u mnogim industrijama.

Većina birokratije u staroj Jugoslaviji, koja je uključivala značajne vojne i policijske snage, ostala je netaknuta u novoj Saveznoj Republici uprkos činjenici da se sada sastojala od znatno manje teritorije. S ratom koji je eskalirao u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, vlada je odustala od smanjenja ove nadute birokratije i velikih izdataka koji su joj potrebni.

Između maja 1992. i aprila 1993. godine, Ujedinjene nacije su uvele embargo na međunarodnu trgovinu SR Jugoslaviji. Ovo je samo pogoršalo problem opadanja proizvodnje, što je bilo slično propadanju industrijskih kapaciteta koji je u Mađarskoj pokrenuo hiperinflaciju nakon Drugog svetskog rata.

Sa smanjenjem proizvodnje i smanjenjem poreskih prihoda, fiskalni deficit vlade se pogoršao, povećavajući se sa tri odsto BDP-a 1990. godine na 28 odsto 1993. godine.

Da bi pokrila ovaj deficit, vlada se okrenula državnoj kovnici, masovno uvećavajući ponudu novca. Do decembra 1993. godini Topčiderska kovnica radila je punim kapacitetom, štampajući oko 900.000 novčanica mesečno, koje su bile gotovo ništavne do trenutka kada bi dospele u džepove ljudi.

U nemogućnosti da odštampa dovoljno gotovine da bi održala korak sa brzim opadanjem dinara, valuta je zvanično urušena 6. januara 1994. godine, i odlukom centralne banke vezana za tadašnju nemačku marku.