Većina radnika u Srbiji ne može da preživi bez dodatnog posla

Iako je pandemija promenila poslovanje u mnogim segmentima, čini se da je na videlo izašla i nedovoljnost obavljanja samo jednog posla da bi se namirile osnovne potrebe.

Predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković kaže da su osnovni parametri za to kako se u nekoj zemlji živi obim sive ekonomije, nivo plata i prihoda koji građani ostvaruju, kao i njihovo poređenje sa kvalitetom života.

Prema proračunima jednog regionalnog istraživanja, plata dovoljna za život tročlane porodice u Srbiji trebalo bi da bude oko 98.000 dinara, između 800 i 900 evra.

“Kad pogledate to i vidite šta je prosečna zarada u Srbiji, pa i u Beogradu, recimo medijalna zarada, odnosno zarada koju najčešće ljudi primaju, onda vidite da je prema nekoj mojoj proceni četiri petine zarada ispod dovoljne plate za život. To su plate koje imaju petocifren iznos, dakle ne prelaze 100.000 dinara. To sve pokazuje koliko ste vi sa druge strane u toj ekonomiji preživljavanja suočeni sa potrebom da zarađujete, angažujući se na više poslova da bi se njihovom akumulacijom došlo do pristojne plate. Meni je pre nekoliko godina jedna istaknuta novinarka rekla da bi pristojno živela treba da radi četiri-pet poslova paralelno”, objašnjava Stojiljković.

Naš sagovornik smatra da to što je veliki broj ljudi prinuđen da radi dodatni posao deo i neoliberalne politike širenja slabo plaćenih, teško održivih i nekvalitenih poslova, gde su radnici angažovani na određeno vreme, na ugovore manje ili više nezaštićene, kroz samozapošljavanje.

“Jedan broj samozaposlenih, poput advokata ili recimo jednog dela umetnika i estrade, zarađuje fantastično, ali velika većina ljudi jedva da ostvaruje pristojne prihode kroz rad na internetu ili recimo u novinarstvu. Postoji mali broj estradnih novinara koji su dosta plaćeni jer su po volji vlasti ili urednika, ali to je manjina. Obično, većina članova jednog domaćinstva koji su samozaposleni su u nesigurnijem položaju od npr. mene, koji sam dobro plaćeni državni službenik”, navodi Stojiljković.

Često se pred početak letnje sezone, kada je aktuelno branje voća, govori o tome da u Srbiji nema dovoljno radnika – sezonaca koji bi radili za dnevnice od 2.000 do 5.000 dinara. Međutim, problem nalaženja radnika koji će preko leta brati voće nije u dnevnici, već u neprijavljivanju zaposlenih, radu na crno bez prava na odmor ili bolovanje, smatraju ekonomisti.

“To je taj prostor u kome se razmišlja, da bi ste došli do dodatnih prihoda imate neplaćeni rad i dodatne usluge, imate razmenu usluga, ako imate nekoga na selu kod koga možete da radite dodatni posao. Tu je i nesigurnost posla kod sezonskih radnika, teški uslovi i težak fizički posao koji ne mogu da rade ljudi svih dobi”, kaže predsednik UGS Nezavisnost.

On dodaje da je, po njemu, indikator standarda normalna potrošačka korpa plus 10 ili 15 odsto zone rizika u kojoj postoji pozitivan odgovor na dva pitanja koji su indikatori standarda. Prvo pitanje je, da li možete da bez „krvoliptanja“ podnesete vanredni trošak od oko 100 evra mesečno, dok je drugo pitanje da li idete na letovanje odnosno odmor od 10 dana u toku godine.

Iako mnogi na dodatni posao gledaju kao na vid dodatnog izvora prihoda koji će dopuniti kućni budžet, mnogi ne razmišljaju o tome da su, nažalost, u takvoj situaciji da osnovni posao ne može da zadovolji sve potrebe jedne porodice.

“Neke realne priče koje imaju prizvuk anegdote su da će ljudi pre odvojiti novac, odnosno oko 1.500 dinara za po 30 grama paradajza po članu domaćinstva dnevno za mesec dana, nego što će odvojiti za kulturu. To sve u prilog govori o jednoj drami preživljavanja velikog dela građana Srbije. To je ona četvrtina koja je oko ili ispod praga siromaštva”, naglašava Stojiljković

Ono što je posebno poražavajuće, ističe naš sagovornik, je to što oni ljudi koje se nalaze u kategoriji da ponekad mogu da priušte da nešto zamene u kući, a da im to ne predstavlja dodatni stres, da imaju neke minimalne troškove za kulutru ili rekreaciju, nažalost smatraju sebe srednjom klasom.

Najčešće, dodatne ili više poslova odjednom rade oni ljudi koji su zaposleni u delatnostima gde neće doći do konflikta interesa.

“Možete kao konobar raditi i u restoranu i u kafiću, ili privatno šišati van rada u salonu, ali recimo u pravosuđu ili u akademskoj zajednici često dolazi do konflikta interesa. Ne možete da predajete na svom fakultetu i na još nekom privatnom i da predajete isti predmet. Takođe, po zakonu ne možete da budete član više redakcija, možete da sarađujete na nekim medijskim projektima. Tako da je u nekim profesijama čak i problem naći dodatni posao. Preživljavanje je uglavnom vezano za građevinarstvo i radnike koji žive od sezonskih poslova“, kaže predsednik UGS Nezavisnost.

Nemogućnost da zaradite prosečnu platu, odnosno da radite jedan posao kojim ćete moći da zadovoljite osnovne potrebe, otvara i pitanje velikog broja migracija radnika.

“U poslednje vreme ekonomisti govore o tome da naši ljudi sve više odlaze u Češku, Poljsku, Sloveniju ili Mađarsku, i to na nekoliko meseci kako bi barem nešto prihodovali. Kako emigrira radna snaga, tako se uzima i prosek od onih koji su manje plaćeni i spremni na skromnije prihode. Kao što su nekad bili crnotravski pečalbari, u sličnoj situaciji su i danas naši radnici”, zaključuje predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković.