Deca preduzetnika sanjaju da se zaposle u državnoj službi

Srbija, prema dostupnim podacima, ima ukupno 278.956 preduzetnika. O njihovom položaju najbolje govori jedan podatak – dok je prosečna neto zarada u Srbiji za prvih pet meseci ove godine bila 64.426 dinara, preduzetnici i zaposleni kod njih imali su u proseku svega 33.393 dinara.

I ovaj podatak je sigurno jedan od razloga što gradovi i opštine koje su nekada bile poznate po svojih preduzetnicima, sada, prema podacima koje je za portal Biznis.rs obradila regionalna bonitetna kuća CompanyWall, imaju tek jednog preduzetnika na 50, pa čak i na sto stanovnika. Neki od primera za to su Čačak, Kraljevo, Kragujevac, Leskovac…Ne čudi što mnogi mali poslovi nisu opstali. Preduzetnik nosi dnevni rizik i teško, u proseku, zarađuje. Pritom, prihoduje značajno manje nego većina onih koji rade u javnom sektoru, a gde je prosečna plata, prema aktuelnoj statistici čak 73.371 dinara neto.

„Položaj preduzetnika u Srbiji je izuzetno težak, jer je privredni ambijent nepovoljan za preduzetnike koji su preopterećeni visokim nametima i represivnim odnosom koji podrazumeva visoke kazne za najmanje prekršaje. Na razlici između prosečne plate u javnom i privatnom sektoru se vidi sav apsurd trenutne ekonomske politike, jer privatni sektor izdržava javni“, kaže za portal Biznis.rs Milena Amon, zastupnik Udruženja „Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije“.

Ona podseća da su preduzetnici uglavnom i radnici u svojim firmama, tako da osećaju i teret visokih nameta na male zarade koji u Srbiji iznose 60 odsto na svaki neto dinar.

„Iz tog razloga se mnogi odlučuju da funkcionišu na crnom tržištu, što utiče na mali broj registrovanih preduzetnika. Kao što se može videti iz godišnjeg plana inspekcije Poreske uprave za 2021. godinu, predviđeno je 3.870 kontrola evidencije prometa preko fiskalnih kasa, a samo 150 kontrola obavljanja neregistrovane delatnosti. Svaka nepravilnost, a bilo je slučajeva kad je Poreska uprava tretirala kao nepravilnost to što imate odluku o depozitu, ali nemate izvod sa odlukom o podizanju istog, se može rigorozno kazniti iznosima koji lako mogu dovesti do gašenja određenog registrovanog preduzetnika, dok je kaznena politika i politika kontrole veoma blaga u slučaju neregistrovanih subjekata“, navodi Amon.

Rešenje je, kaže zastupnica Udruženja „Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije“, smanjenje nameta, savetodavan umesto represivnog odnosa, gradacija kazni u odnosu na veličinu i redni broj prekršaja, ukratko, partnerski odnos države prema domaćem preduzetništvu, umesto sadašnjeg represivnog.

„Preduzetnicima bi značilo pravovremeno informisanje od strane državnih institucija koje bi samo po sebi predstavljalo i edukaciju. Na primer, bilo je mnogo nejasnoća i različitih tumačenja uredbi po lokalnim samoupravama, u vezi mera ograničenja što su pojedine inspekcije koristile za rigorozno kažnjavanje što je dovodilo do gašenja preduzetnika, pogotovo u oblasti ugostiteljstva. To se moglo lako rešiti jednostavnim uputstvom od strane lokalne samouprave poslatim na mejl preduzetnika šta sve jedan objekat treba da ispuni. Sve mejl adrese su registrovane u APR-u. Takođe, imamo primer gde niko nije obavestio privrednike da je na snazi Odluka o oglašavanju na teritoriji grada Beograda kojom se obračunavaju ogromni iznosi za natpis koji je postavljen na privatnoj svojini što je dovelo do gašenja mnogih radnji jer bez natpisa nema mnogo smisla držati maloprodajni objekat. Kad takvi propisi stupaju na snagu potrebno je da lokalne samouprave obaveste unapred privrednike, a još bolje bi bilo da takve parafiskalne namete ukinu“, navodi Amon.

Evropska unija značajna sredstva daje kako bi podržala preduzetništvo u državama članicama. U Srbiji se, pak, može čuti da je, za zemlje našeg nivoa razvoja, mnogo važnije imati velike kompanije koje zapošljavaju dosta ljudi. Prema mišljenju profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu prof. dr Dejana Šoškića, Srbiji je potrebno i jedno i drugo.

„Potrebno je da neka mala i srednja preduzeća rastu i postaju velika i u domaćim i u međunarodnim okvirima.Takođe, potreban je mnogo veći udeo domaćih privatnih kompanija koje su konkurentne i deo tzv. razmenjivog dela BDP-a, odnosno sposobne da izvoze, a koje nastaju iz preduzetničke aktivnosti naših građana“, ističe Šoškić.

On podseća da je najveći deo tradicionalnih industrijskih preduzeća, koje su danas velike multinacionalne kompanije, nastao kao porodični posao i bio nekad na nivou mikro, malih i srednjih preduzeća toga doba, ali su rasle i uvećavale se tokom vremena. Danas neke od njih, dodaje Šoškić, prepoznajemo kao takve, jer još uvek nose imena njihovih osnivača. Recimo, Ford, Boeing, Daimler-Benz, Heinz, Stainway and Sons, Peugeot, McDonald’s, Michelin, Honda, Porsche i mnogi drugi.

„Poznate i danas velike kompanije iz savremenih privrednih sektora nastale su kao vrlo male kompanije i u relativno kratkom roku narasle u privredne gigante savremenog sveta. Primeri za to su Apple, Microsoft, Amazon, Alibaba, Huawei, Amazon, Tesla i slične. U zemljama bivše Jugoslavije samo u Sloveniji ima nekoliko takvih kompanija koje su iz „kućne radinosti“ izrasle u globalne brendove (npr. Akrapovič), dok i u Hrvatskoj postoji jedna kompanija sa takvim potencijalom – Rimac. To su, istovremeno, jedine dve bivše federalne jedinice SFRJ koje su ispunile potrebne kriterijume i postale članice EU“, podseća prof. Šoškić.

U ostalim zemljama bivše Jugoslavije takvih primera, kaže on, praktično nema. Za tako nešto potrebni su, pre svega, povoljan institucionalni milje (vladavina prava i odsustvo korupcije), kvalitetno obrazovanje i sistematsko podsticanje, jačanje i promocija preduzetničke svesti i ponašanja kod građana. Upravo takav ambijent u velikoj meri ne postoji na tzv. Zapadnom Balkanu, a postojeći brzorastući privatni sektor u ovim zemljama, nažalost, je isuviše često vezan za poslove sa državom i svojim poslovnim praksama neretko pokazuje upravo negaciju slobodnog tržišta i zdravog preduzetništva i kao takav je osuđen na nekonkurentnost i nesposobnost rasta u međunarodnim okvirima i na uređenim tržištima.

Činjenicu da je prosečna zarada preduzetnika dvostruko manja od prosečne, a još značajnije manja od one koju primaju zaposleni u javnom sektoru (preko 70.000 dinara neto), profesor Šoškić vidi kao lošu poruku.

„U dobro uređenim zemljama plate u javnom sektoru su, po pravilu, niže od plata u privatnom sektoru. Naša obrnuta situacija otkriva da je kvalifikaciona struktura u privatnom sektoru verovatno niža, odnosno da je naša privreda dominantno u domenima gde se takve niže kvalifikacije zahtevaju, a to onda govori i o produktivnosti i o konkurentnosti i o položaju nacionalne ekonomije na međunarodnom tržištu. S druge strane, više plate u javnom sektoru gde su radna mesta po definiciji sigurnija, govori o verovatnoj nedovoljnoj efikasnosti tih sektora i šalju lošu poruku tržištu rada, posebno ako se to ukrsti sa čestim uslovom partijske pripadnosti radi dobijanja posla u javnom sektoru. Onda takva ponašanja imaju posledice na stvaranje pogrešnih skala vrednosti u društvu i šire loše funkcionisanje društvenih institucija i privrednog i političkog sistema zemlje“, objašnjava prof. Šoškić.

On dodaje da je rast plata u privatnom sektoru moguć kroz ubrzani rast produktivnosti i u tom domenu u našoj zemlji postoji ogroman potencijal za napredovanje.

„Međutim, ubrzani rast produktivnosti počiva na znatno većim investicijama u razmenjivi deo BDP, kao što su prerađivačka industrija i izvozne usluge, kao i na kvalitetnim znanjima radne snage, odnosno na obrazovanju i nauci. Da bi investicije rasle, međutim, morate jačati institucije, pre svega vladavinu prava i pravni sistem u celini, i kompetentnost, nezavisnost i nepristrasnost drugih državnih institucija, a kvalitetna znanja radne snage dobićemo ako imamo znatno kvalitetnije škole na svim nivoima i naučno-istraživačke centre. Odnosno, ako fundamentalno unapređujemo obrazovanje i nauku. Važno je da naše društvo to shvati i da naše političke elite to počnu da sprovode.„

Profesor Šoškić procenjuje da država treba da nastavi da finansijski pomaže rad preduzetnika, samo u slučaju da su ti preduzetnici sada direktno pogođeni pandemijom.

„Načelno, i na dugi rok, država finansijski treba da daje podršku samo u razmenjivom delu BDP, odnosno u konkurentnom privatnom sektoru, sposobnom za izvoz“, zaključuje Dejan Šoškić.