Građevinski otpad u Srbiji čini više od 75 odsto ukupnog smeća

Količina građevinskog otpada iz godine u godinu raste širom sveta, što je posledica sve bržeg razvitka građevinske industrije koja cveta čak i uprkos pandemiji korona virusa. U regionu se pokazala i kao jedna od najistrajnijih i najisplativijih grana privrede, ali ipak, za posledicu ima, osim velikog količina nekretnina, takođe i otpad koji neretko završi i gde mu mesto nije.

„Građani nakon radova ne treba ništa da rade sa građevinskim otpadom, ukoliko sami ne izvode radove. Sve je obaveza izvođača radova. Građanin bi trebalo da prijavi radove lokalnoj samoupravi, a izvođač radova bi morao biti sertifikovan za obavljanje tih poslova, što je predlog Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu. Tako ne bi bilo rada na crno, a i lakše bi se pratio tok otpada. Trenutno se taj otpad, zavisno od količine, ostavlja ispred kontejnera ili u kontejnere komunalnog otpada, ili se vozi na zvaničnu deponiju, mada u većini slučajeva završava na divljim smetlištima“, objašnjava za Biznis.rs predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu, Dejan Bojović.

Kako kaže, sama cena deponovanja ove vrste otpada od rušenja, građenja, adaptacija, renoviranja i tome slično, zavisi od transportnog sredstva, odnosno od količine materijala, kao i od mesta deponovanja, jer svaka deponija ima svoj cenovnik, a okvirno košta oko 2.500 dinara.

„Najčešće se ostavlja na ulici, jer se Javno komunalno preduzeće (JKP) reklamira da taj otpad besplatno preuzima, dok ograničenja u količinama ne postoje. Gradska čistoća se ne bavi odvoženjem građevinskog materijala jer nije kvalifikovana za tu vrstu poslova, bavi se jedino ako upravlja deponijama, kao neko ko prima tu vrstu otpada. Privatnici su dužni da transportuju ovu vrstu otpada na zakonom predviđena mesta“, naveo je naš sagovornik.

Dodao je da postoji i druga opcija kojom Ministarstvo za zaštitu životne sredine izdaje dozvole za privremeno skladištenje ove vrste materijala, kao i operateri građevinskog otpada kojima nadležni organi daju dozvolu za rad i koji bi trebalo da se bave preradom ove vrste otpada.

„Tako imamo kupljene parcele gde se ovaj otpad deponuje, i nažalost, ogroman broj divljih smetlišta koja su u 99 odsto slučajeva nastala istovarom građevinskog otpada. Kada je reč o oglasima pojedinih kompanija, u našem školskom sistemu za ove poslove nema programa, tako da ova zanimanja ne postoje, te bi trebalo pristupiti edukaciji, treningu i obuci, kako bi ovo bila industrija, kao i svugde u svetu. Takve kompanije su u stvari nosioci pretvaranja urbanog prostora u divlja smetlišta“, naglasio je Bojović.

On ističe da se rešenja ne nalaze samo u jednoj oblasti – zaštiti životne sredine – pošto je u pitanju multidisciplinarna i interdisciplinarna oblast, a kada otpad postane otpad, kako kaže, tada je kasno raditi na njemu.

„Potrebne su predradnje kao i postradnje da bi građevinski otpad bio resurs, a ne balast. I dalje se zakonski on koristi kao prekrivka komunalnog otpada. Mnogo je problema, počev od kategorizacije (opasan ili neopasan), zatim oblika (mešani ili selektovan) itd. Potrebno je izmeniti zakone, napraviti podzakonska akta, napisati pravilnike, i naravno napraviti kvalitetnu izvođačku bazu, zakonski odrediti upotrebu recikliranih proizvoda“, napominje predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu.

Kada je reč o posledicama, Bojović kaže da su velika zagađenja koja stvara ovaj resurs i da ima uticaj na vodu, zemlju, vazduh, biljni i životinjski svet.

„Azbest je poznat kao izazivač raka pluća, kao i kvarcni pesak, bitumen, ulje i još mnogo toga i zagađuju zemlju, vodu i sve. Prašina takođe jako loše utiče na kvalitet života i na samo zdravlje. Svaka zemlja ima svoje načine rada, jer su vezani za istoriju i tradiciju gradnje. Zajedničko im je da moraju da recikliraju 70 odsto otpada od rušenja i građenja. Većina razvijenih zemalja je taj procenat podigla na više od 90 procenata. Mi nismo ni na početku, mi smo u minusu, očekujemo pomake i da će donosioci odluka konačno razumeti veličinu problema kao i koristi od pravilnog upravljanja ovim resursom, počev od zaštite mineralnih sirovina, tako da od balasta dobijemo upotrebljiv proizvod. Trenutno od otpada pravimo smeće“, ističe Bojović.

Kako je naveo, u Srbiji je od ukupne količine otpada i više od 75 odsto građevinski, usled pojačanih građevinskih aktivnosti i izgradnje infrastrukturnih objekata.

Situacija na terenu

Kako objašnjava za Biznis.rs aktivistkinja iz organizacije Trash Hero Serbia, Dragana Katić, ilegalno odlaganje građevinskog otpada nije jedini problem.

„Čak ni zakonsko tretiranje građevinskog otpada nam ne garantuje zdravu i čistu životnu sredinu, jer smo baš proteklih dana imali priliku da vidimo situaciju kod Bare Reva, gde građani zahtevaju što hitniju reakciju gradskih vlasti i stavljanje pod zaštitu ove prirodne celine gde kamioni već mesec dana istovaruju šut. Nameće se pitanje šta se zapravo dešava i sa otpadom koji se legalno odvozi“, upozorava naša sagovornica.

Katić dodaje da se u našoj zemlji trenutno gradi dosta novih puteva i da čak i laik razume da bi deo građevinskog otpada trebalo da se reciklira i upotrebiti za gradnju novih puteva, ali, kako kaže, vidimo da se to ne dešava i kod nas.

„Tokom akcija čišćenja u prirodi, često se pitam šta to navede čoveka da džakove sa građevinskim otpadom donese tako duboko u šumu. Mislim da je jedan od glavnih problema nedostatak transparentnosti javnih instucija i da građani uopšte ne znaju da Gradska čistoća odvozi građevinski materijal po pozivu, i da su čak cene ovih usluga kod nas među najjeftinijim u svetu, pa u pokušaju da izbegnu troškove za koje misle da će biti veliki, odlučuju da otpad bacaju ilegalno u prirodu. Prosečan naš čovek zna kolika je kazna za bacanje smeća van kante u npr. Švajcarskoj, a ne zna da je i prema našem zakonu minimalna kazna za bacanje smeća van za to predviđenih mesta 100.000 dinara“, ističe aktivistkinja.

Katić ističe da, sa druge strane, svi znamo za slučajeve kažnjavanja ljudi koji su čistili reke, ali za bacanje smeća još niko nikada nije odgovarao.

„Razlog zašto se kazne ne sprovode je, kako se navodi, očuvanje socijalnog mira, ali većina aktivista smatra da bi se socijalni mir kvalitetnije čuvao ako bi se mere propisane zakonom sprovodile dosledno. Možda kazna treba da bude niža, ali mora da se sprovede, jer u suprotnom zakon postoji samo pro forme, što nije dobar recept za očuvanje socijalnog mira. Kada građevinske radove sprovodi kompanija, situacija je malo jasnija jer obaveze tretiranja otpada onda preuzima ona, ali je zbog niskog standarda mnogo češći slučaj kod nas da ljudi svoje građevinske radove sprovode sami“, konstatovala je Katić.