Ima prostora da vakcinacija u Srbiji postane obavezna za sve radnike

Radnici u Srbiji od početka pandemije suočavaju se sa različitim vrstama pritisaka, od borbe za radna mesta, do brige za zdravlje i bitke sa pandemijom korona virusa. Sve češće se mogu čuti pitanja o vakcinaciji, a neretko se pribegava i različitim vrstama uslovljavanja i stimulacijama kako bi se što veći broj zaposlenih vakcinisao. Zbog toga se postavlja pitanje gde je granica koju poslodavci ne smeju da pređu i ima li prostora da vakcinacija postane obavezna za sve radnike u Srbiji.

Različite stimulacije za one koji su vakcinisani, pravna savetnica Komiteta pravnika za ljudska prava – Yucom Katarina Toskić, smatra kao prihvatljive, ali napominje da se ne sme vršiti pritisak na one radnike koji ne žele da se vakcinišu.

“Razumljiv je interes poslodavaca za vakcinaciju zaposlenih. Nijedan poslodavac ne želi zarazu u kolektivu jer to najčešće znači najmanje dve nedelje van rada za veći broj zaposlenih. To su preveliki troškovi u poslovanju, ne računajući troškove bolovanja i druge komplikacije koje u procesu proizvodnje ili pružanja usluga stvara nedovoljan broj zaposlenih. Zbog toga je potpuno normalno i čak prihvatljivo da poslodavci na razne načine stimulišu zaposlene da se vakcinišu. Međutim, to nikako ne znači da sme da postoji uslovljavanje i pritisak prema zaposlenima koji ne žele da se vakcinišu jer vakcinacija nije obavezna već samo preporučena”, navodi Toskić za naš portal.  

Prema njenim rečima, ima prostora da vakcinacija u Srbiji postane obavezna za sve radnike jer Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti predviđa mogućnost da u slučaju pojave epidemije može odrediti i obavezna vanredna imunizacija protiv te zarazne bolesti za sva lica, ako se utvrdi opasnost od prenošenja. Takva vanredna imunizacija naređuje se aktom ministra, u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije, na predlog Zavoda uz saglasnost Komisije.

“U slučaju da se naredi obavezna imunizacija za sve zaposlene ili određene kategorije stanovništva, poslodavci bi eventualno mogli da isto propišu unutrašnjim aktima. Tada bi nepoštovanje tih akata poslodavca moglo da bude sankcionisano. Da li kao povreda radne obaveze, radne discipline i slično zavisilo bi od svakog konkretnog slučaja, a od toga i kakve su sankcije, odnosno da li je to razlog za, na primer, otkaz ugovora o radu ili neku drugu sankciju. Ako zamislimo da se sve ovo i dogodi, sud bi u svakom konkretnom slučaju cenio osnovanost odnosno zakonitost sankcija prema zaposlenom”, napominje pravna savetnica Yucom.

Iako pandemija nije baš zgodan okvir za delovanje sindikata radnika, glavna misija je održati vrednosti dostojanstvenog rada, kaže za Biznis.rs predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković.

“To znači da je rad ugovoren, pristojno i na vreme plaćen, da postoji neki papir, na osnovu kog imate prava i mogućnosti da pregovarate. Takođe, to znači da je on bezbedan i fizički i mentalno, da nema mobinga, seksualnog ugrožavanja ili političkog uslovljavanja. Došli smo do toga da za pristojan život za tročlanu porodicu u regionu potrebno oko 98.000 dinara, što je nekih 800 evra, ja mislim da su četiri petine plata ispod toga u Srbiji. Kada u tom kontekstu dođe pandemija istovremeno dolazi i do krize ponude i tražnje”, navodi Stojiljković.

Pozicija radnika u takvoj situaciji osetljiva je na različite vrste manipulacija, objašnjava on i dodaje da su apeli, kampanje i stimulacije za vakcinaciju u redu, ali da su sve vrste direktnog pritiska, sankcija i pretnji nedopustive.  

 “Svuda je to manje više išlo kroz odluke Kriznih štabova: Kroz socijalni dijalog smo se borili da ne bude otpuštanja i obaranja radnih standarda. Efekat je postignut kroz davanja, ali nedovoljno selektivno”, zaključuje Stojiljković.