Kakva je sudbina klauzule zabrane konkurencije?

Antimonopolska komisija SAD (Federal Trade Commision) predožila je sredinom januara da se poslodavcima zabrani da u ugovore o radu sa svojim zaposlenima uključuju i klauzulu zabrane konkurencije, a procenjuje se da bi primena takvog propisa uticala na oko 30 miliona radnika u toj zemlji, kao i da bi to dovelo do rasta zarada od ukupno 300 milijardi dolara. O tome koliko raširena primena klauzule zabrane konkurencije u Srbiji i da li bi promena u američkom dovela i do promene u našem pravnom sistemu za Biznis.rs govori advokat Uroš Nedeljković.

Nedeljković ističe da je Кlauzula zabrane konkurencije iz čl. 161 Zakona o radu široko upotrebljavana u ugovorima o radu, a da li je dobro definisana zavisi, kaže, i od autora ugovora.

“Česta je praksa da se ugovori o radu kao pelceri skidaju sa interneta ili da ih knjigovođe daju ‘gratis’. Problem nastaje kada je klauzula zabrane konkurencije određena ali je i neprimenjiva jer nije u skladu sa zakonom. Naime, zabrana konkurencije može da se utvrdi isključivo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, odnosno posebno važna tehnološka znanja. Isto tako, zaposleni tokom rada kod poslodavca stiče određene poslovne kontakte, saznaje poslovne tajne i poslodavci ugovaraju ovakve klauzule kako bi se zaštitili od ‘trgovine’ obučenim radnicima”, objašnjava Nedeljković.

Ukazuje i da se takva klauzula ugovara vremenski i teritorijalno ograničeno, a ukoliko zaposleni povredi obavezu iz ugovora dužan je da poslodavcu naknadi štetu koja je nastala.

“Mnogi previde prilikom ugovaranja ovakve zabrane da kada se ugovori zabrana konkurencije koja važi nakon prestanka radnog odnosa, ona ne može trajati duže od dve godine. Takođe, sada već bivši poslodavac dužan je da bivšem zaposlenom plaća naknadu za vreme trajanja ugovorene zabrane. Dakle, ukoliko želi da se zaštiti, poslodavac je dužan da zaposlenog plaća nakon što mu prestane radni odnos, kako ovaj ne bi otišao kod drugog poslodavca”, naglašava Nedeljković.

Američki mediji ukazuju i na to da se primena klauzule zabrane konkurencije, nekada “privilegije” top menadžmenta, toliko raširila da danas gotovo svaki peti radnik u SAD ima takvu klauzulu u ugovoru, uključujući i one zaposlene u frizerskim salonima ili restoranima.

Sa druge strane, naveli su i brojne primere kada je dejstvo klauzule sprečilo zaposlenog da promeni poslodavca, što je imalo teške posledice po razvoj njegove karijere, a što posebno pogađa lekare i zaposlene u zdravstvu.

Naš sagovornik smatra da je uključivanje takve klauzule ipak prirodna potreba nekih poslodavaca.

“Ako se preduzeće bavi tehnološkim inovacijama, poslednje što bi mu pomoglo je da neko njihove poslovne tajne ili know-how prenese u drugu firmu jednostavnim transferom radnika”, objašnjava advokat Uroš Nedeljković.

Ukoliko inicijativa Antimonopolske komisije SAD bude usvojena, klauzula zabrane konkurencije biće izbrisana iz miliona ugovora. Naš sagovornik je oprezan kada procenjuje kakva bi sudbina mogla da čeka tu klauzulu u našem ili evropskom pravnom sistemu.

“Mislim da ovakve klauzule ne bi trebalo sklanjati iz zakona, ali ih treba preciznije definisati i to u korist radnika. Prema aktuelnom rešenju u Zakonu o radu, dovoljno je ugovoriti i 1.000 dinara mesečno kako bi klauzula važila. Zakonom bi trebalo odrediti minimum od 70 odsto od najviše zarade koju je zaposleni primao tokom rada kod poslodavca i da zabrana važi do godinu dana. Ako je neko u naponu intelektualne i mentalne snage, besmisleno ga je ograničavati u sticanju novih znanja i veština”, smatra Nedeljković.

S druge strane, skreće pažnju da, ukoliko štitimo industrijsku svojinu, moramo štititi i samu srž preduzeća koje je do određenih inovacija ili metoda došlo.

“Sve u svemu, potreban je balans, a predloženo rešenje u SAD možda donese pozitivne promene, a možda se ništa i ne promeni u smislu da zaposleni budu i dalje obavezani prema svojim poslodavcima, ali na drugi način”, zaključio je Nedeljković.