Kese koje su zabranjene u EU kod nas su samo izuzete iz izveštaja

Ministarstvo za zaštitu životne sredine nedavno je objavilo Izveštaj o plastičnim kesama, za koji konsultantkinja za upravljanje otpadom Kristina Cvejanov kaže da ne daje stvaran uvid koliko se kesa stavi na tržište Srbije, jer su oksodegradabilne kese van sistema izveštavanja.

„Kompletna regulativa, kada su u pitanju plastične kese, potpuno je promašena u ovom izveštaju. Suštinski, po meni tu postoji jedina dilema da li je takva da bi se namerno obmanula javnost i zaštitio interes proizvođača kesa, ili je posledica jednog užasnog neznanja i nezainteresovanosti. O čemu se zapravo radi? Kese koje su u Evropskoj uniji zabranjene od 1. jula ove godine, kod nas su proglašene za biorazgradive i kao takve oslobođene su obaveze izveštavanja. U pitanju su oksodegradabilne kese, dakle obične plastične kese u koje je dodat aditiv za oksidacionu razgradnju, koje se zahvaljujući njemu brže raspadaju na sitne komadiće, pa samim tim mikroplastika još brže dospeva u životnu sredinu, zemljište, vodu, vazduh – sve do mozga čoveka ili placente embriona“, objašnjava naša sagovornica.

Cvejanov je dodala da je EU ove kese iz tog razloga zakonom zabranila, dok je u Srbiji ukinuta obaveza izveštavanja, pa sad ne može jasno ni da se kaže u kojoj meri one zagađuju životnu sredinu, s obzirom da završavaju na deponijama i to, kako kaže, uglavnom nesanitarnim, sa kojih mikroplastika bez ikakvih prepreka odlazi dalje u podzemne vode.

„Istraživanja su pokazala da je 83 odsto uzoraka vode sa česme na pet kontinenata imalo u sebi mikroplastiku, i samo nekoliko procenata manje kada je reč o flaširanoj vodi. Kod nas ovakva istraživanja nisu nikad rađena, ali sasvim sigurno rezultati ne bi bili ništa bolji, imajući u vidu gde plastični otpad završava. Plastične kese čine nekih šest odsto ukupnog komunalnog otpada. S obzirom na to da se u Srbiji svake godine generiše oko 2,3 miliona tona ovog otpada, dobijamo da se kroz njega na deponije odloži oko 140.000 tona plastičnih kesa“, napominje ekspertkinja za otpad.

Tu kalkulaciju ona je pokazala na primeru jednog malog regiona, budućeg regionalnog centra Halovo, koji obuhvata opštine Istočne Srbije, a u kojima je uslugom sakupljanja smeća obuhvaćeno 174.000 stanovnika.

„Analize morfološkog sastava otpada pokazale su da plastične kese čine 6,97 procenata ukupnog komunalnog otpada, što znači da bi se čak 4.230 tona plastičnih kesa moglo odvojiti na sortirnici regionalnog centra, da je takav centar do sada izgrađen. Ovaj otpad bio bi idealan za hemijsku reciklažu, odnosno pirolizu plastike, i iz njega bi moglo da se dobije ulje kao sirovina za proizvodnju novih polimera, čime ne samo da bismo smanjili odlaganje na deponiju za ovu količinu, već bi za toliko smanjili i upotrebu nafte u proizvodnji nove plastike. Dakle, savršen primer cirkularne ekonomije koji u Srbiji nije primenjiv, jer niti imamo postrojenje za hemijsku reciklažu, tj. pirolizu plastike koja je još uvek mlada grana reciklažne industrije, niti imamo izgrađen regionalni centar Halova, kao ni mnoge druge“, naglasila je Cvejanov.

Druga opcija za plastične kese je, kako ističe, njihovo korišćenje za dobijanje električne ili toplotne energije. U postrojenjima za insineraciju otpada, ili spalionicama, plastika je idealno gorivo koje ima visoku energetsku vrednost. Međutim, ona emituje i štetne gasove dioksine i furane pri procesu sagorevanja, iste one gasove koje stvaraju i požari na deponijama, pa je zato veoma važno da se ovakva postrojenja grade po najvišim BAT standardima (BAT- najbolja dostupna tehnika).

„U Srbiji je uvođenje naplate kesa u trgovinama do sada jedini korak ka smanjenju količina plastičnih kesa koje završe na deponijama, ali to nije ni blizu dovoljno. Problem zagađenja plastikom je vrlo prisutan u medijima, možda čak i najprisutnija tema kada govorimo o otpadu, ali s druge strane za resorno Ministarstvo ona kao i da ne postoji. Nema nikakve reakcije nadležnih ni na činjenicu da smo podstakli zakonskom regulativom upotrebu oksodegradabilnih plastičnih kesa koje su najštetnije po životnu sredinu, koje su danas u Evropskoj uniji zabranjene. Niko se ne oseća odgovornim da ovu grešku ispravi, a to bi bilo jako jednostavno – dovoljno je da se zabrani korišćenje istih tih aditiva i vrati problem na pređašnje stanje, umesto da smo ga rešavajući pogoršali“, smatra naša sagovornica. 

Ona je dodala da se u međuvremenu, dok se ništa ne radi po pitanju rešavanja plastičnog otpada, u Srbiji svake godine na deponije odloži oko 340.000 tona plastike.