Koliko košta bezbrižna starost?

Ljudi su sve više okupirani poslom i brigom za egzistenciju. Sve manje je onih koji svojim roditeljima, bakama i dekama mogu da pruže adekvatnu pomoć i negu. U takvim slučajevima porodice donose različite odluke – od smeštaja u domove za stare, do angažovanja negovatelja koji u kućnim uslovima brinu o najstarijima. Ipak, oni koji imaju ograničen budžet neretko su u nedoumici šta je najbolja alternativa.    

Iako je starenje člana porodice normalna i očekivana pojava, kada dođe do bolesti ili drugih neočekivanih izazova i problema, svaka porodica razvija svoje mehanizme reagovanja u kriznim situacijama i na svoj način se suočava sa stresnim događajima u porodici, kaže za Biznis.rs predsednica UO Udruženja „Snaga prijateljstva-Amity“ i magistar socijalne politike Nadežda Satarić.

U takvim slučajevima, objašnjava naša sagovornica, članovi porodice najčešće prihvataju svoje nove uloge i obaveze, vodeći računa o emotivnim, materijalnim i drugim potrebama svojih bolesnih i nemoćnih članova. Kada oni sami zbog svojih obaveza ili zato što žive u drugom gradu, u drugoj zemlji ili na drugom kontinentu, ne mogu da pomognu u dovoljnoj meri, traže plaćenu pomoć ili pomoć državnih ili privatnih službi koje se bave tim pitanjima.

Stari koji su sami teško dolaze do pomoći

Kada je reč o starima koji su sami i o kojima nema ko da brine, oni na raspolaganju imaju različite vrste pomoći do kojih je neretko jako teško doći. Oni ili neko u njihovo ime može da traži da postane korisnik usluge pomoć u kući starima, ukoliko takva usluga postoji u lokalnoj zajednici pružaju je gerontološki centri ili domovi za starije ili posebne opštinske ustanove za usluge u zajednici, ili udruženja građana i, konačno, privatne agencije.

“Ako usluga ne postoji u nekoj opštini ili nema slobodnih kapaciteta da se stari u nju uključe, preostaje im da traže smeštaj u neki od domova za smeštaj. Problem je što mnogi stariji ne žele da idu u domove. Ukupno na godišnjem nivou lokalne samouprave finansiraju ili sufinansiraju pomoć u kući za oko 15 hiljada starijih osoba. Potrebe za ovom uslugom su znatno veće”, naglašava Satarić.

Prema njenim rečima, veliki je nedostatak i dnevnih usluga u zajednici za osobe obolele od demencije i za njihove neformalne negovatelje (srodnike koji brinu o njima u kućnim uslovima). Nedostaju dnevni boravci i predah smeštaji za obolele, pomoć u kući za obolele koji žive sa mlađim članovima porodice a koji su zaposleni, nedostaju savetovališta za neformalne negovatelje.

“U nekim slučajevima, stariji koji žive sami ili u staračkim domaćinstvima oslanjaju se na pomoć komšija ili drugih srodnika koji žive u blizini, oslanjaju se neki i na podršku iz udruženja penzionera ili volontersku pomoć od Crvenog krsta ili drugih udruženja građana. A neki budu i prepušteni sami sebi, pa ima slučajeva da tako i završe život a da to niko i ne primeti”, kaže Satarić.

Kako ostvariti novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć

Nimalo nije lako ni jednostavno ostvariti pravo na novčani dodatak za tuđu negu i pomoć jer su kriterijumi za ostvarivanje veoma visoko postavljeni.

“Pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica može da ostvari osiguranik ili korisnik penzije ako je nepokretan, ako zbog težine i prirode trajnih bolesti i bolesnog stanja nije sposoban da se samostalno kreće u okviru stana uz upotrebu odgovarajućih pomagala, niti da se sam hrani, svlači, oblači, održava ličnu higijenu, kao i ako je slep”, objašnjava Satarić.

Za pomoć gerontodomaćice može da se prijavi starija osoba koja živi sama ili u porodici gde su sve osobe starije ili sa invaliditetom a potrebna im je moć da bi samostalno funkcionisali u svom stanu ili kući.  Oni se prijavljuju Centru za socijalni rad, ali je problem što se za ovu uslugu nekada čeka i po godinu-dve dana kao što je to slučaj u Beogradu.

“Drugi problem je što je nekim osobama pomoć potrebna više puta u toku dana a mogu je ostvariti najviše na period od dva sata dnevno, pet radnih dana u nedelji. Neki dobiju uslugu po jednom ili dva puta nedeljno. Problem je i što u svim opštinama nema usluge a u nekima se ona pruža, devet a u nekima samo šest meseci u toku godine”.

Cene u staračkim domovima variraju

Cene u državnim ustanovama nisu ekonomske, jer deo troškova snosi država, odnosno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

“Cene koju pokrivaju korisnici usluga, odnosno njihovi srodnici, kreću se na mesečnom nivou od, na primer, 21.800 do 31.500 dinara u Domu u Surdulici, odnosno od 31.805 dinara do 60.391 dinara u domovima Gerontološkog centra Beograd. Za one korisnike koji nisu u penziji, a njihovi srodnici nisu u mogućnosti da finansiraju ove cene, država će obezbediti kompletan iznos cene usluga”, navodi naša sagovornica.

Cene se formiraju u odnosu na stepen zavisnosti korisnika, odnosno obim nege koji mu je potrebno pružiti, i od toga da li je smešten u jednokrevetnoj, dvokrevetnoj, trokrevetnoj ili četvorokrevetnoj sobi.

“Nisu kod nas u državnim domovima toliko visoke cene usluga, već je veliki izazov što su niske prosečne penzije. One se u ovom momentu kreću negde oko 29.000 dinara, a veliki broj penzionera ima penzije znatno niže i od ovih prosečnih. Otuda je teško postaviti i ocenjivati odnos cene i kvaliteta pruženih usluga”, smatra ona.

Kada su u pitanju privatni domovi, svaki od njih formira svoju cenu i njihove cene su veoma različite i kreću se od oko 300 evra mesečno, do iznad 1.000 evra mesečno i kod njih se usluga plaća unapred, za razliku od državnih domova, gde se usluga plaća unazad, kako se i primaju penzije, objašnjava Satarić.

“Problem je što nije dovoljno obezbediti samo novac za plaćanje navedene cene smeštaja u domu, već treba obezbediti i novac za pelene za odrasle, za participaciju za lekove koja treba da se plati, a često i za participaciju ili novac za laboratorijske analize i pojedine dijagnostičke procedure”.  

Da li domovi pružaju adekvatnu negu i pomoć?

U Srbiji je sve više privatnih staračkih domova, a često se mogu čuti I različite pritužbe na njihov rad, ipak Satarić napominje da postoje jasno definisani standardi koje moraju da ispune svi licencirani državni i privatni domovi za smeštaj odraslih i starijih lica, da bi dobili dozvolu za rad.

“Ti standardi su jasno definisali i koji profil zaposlenog osoblja mora da se obezbedi i na koliko korisnika usluga. To važi za socijalne radnike, medicinske sestre, negovateljice, spremačice… U startu niko i ne može da dobije dozvolu za rad dok sve to ne obezbedi. Šta i kako kasnije bude u praksi rada tih ustanova to je individualno pitanje. Ono što znamo iz prakse je da se državni domovi uglavnom pridržavaju standarda kao i većina privatnih, ali ne svi. U privatnim domovima mahom su i smešteni korisnici koji su upućeni na celodnevnu negu, a najveći broj među korisnicima je onih koji boluju od neke vrste demencije”, zaključuje ona.