Na šta građani treba da obrate pažnju prilikom kupovine ribe

Prosečna potrošnja ribe po glavi stanovnika u Srbiji je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, nešto iznad pet kilograma, dok je prema nezvaničnim podacima ona nešto veća i kreće se oko sedam kilograma, što je tri puta manje od evropskog i svetskog proseka, pa je naša zemlja po potrošnji ribe na dnu evropske lestvice, kaže za Biznis.rs profesor ribarstva na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, Zoran Marković.

Iako se godinama spekuliše da u Srbiju putem uvoza stiže riba sumnjivog kvaliteta i da ona neretko završava u srpskim restoranima i marketima, naš sagovornik navodi da ne postoje pouzdani podaci na osnovu kojih bi se tako nešto moglo potvrditi. Ipak, on smatra da bi bilo neophodno u narednom periodu obaviti ispitivanja, koja bi takve priče potvrdila ili demantovala.

„Kada je u pitanju riba iz naših ribnjaka, a imajući u vidu da u prometu apsolutno dominira promet živim šaranom, belim i sivim tolstolobikom i somom, kao i svežom ribom – kalifornijskom pastrmkom, smuđem, ruskom jesetrom i kečigom, mogu sa sigurnošću reći da se radi o ribama koje su odgovarajuće svežine za ljudsku upotrebu, kao i dobrog kvaliteta“, navodi Marković i dodaje da to svakako ne znači da je kvalitet ribe iz svih ribnjaka jednak.

Naime, kvalitet mesa ribe u najvećoj meri zavisi od kvaliteta hrane kojom se riba tokom gajenja hrani. Tako, recimo, kada je u pitanju šaran, znatno kvalitetniji je šaran koji je gajen na ekstrudiranoj hrani od šarana koji se hrani žitaricama.

„Građani prilikom kupovine treba da obrate pažnju pre svega na svežinu ribe. Ako se radi o svežoj ribi, ona treba da bude prijatnog mirisa – mirisa na vodu. Oči treba da su joj bistre. Tonus mišića takav da se prilikom dodira prstom brzo vraća u početnu poziciju. Sluz na ribama treba da bude prozirna, a ne u vidu belih niti koje se razvlače po telu riba“, objašnjava Marković.

Prema njegovim rečima, ako se radi o prerađenoj ribi, konfekcioniranoj, filetiranoj, konzervisanoj, kupci pre svega treba da obrate pažnju na datum proizvodnje.

Iako mnogi tvrde da je srpsko tržište godinama preplavljeno ribom sumnjivog kvaliteta poput vijetnamske pange, koja se prodaje kao fileti soma, Marković napominje da je problem sa ovom vrstom ribe pre svega jer je reč o vrsti sa najmanje kvalitetnim ribljim mesom.

„Drugi problem je činjenica da je veliki procenat zaleđenog fileta – voda, što je neretko čini cenovno dostupnom i za najsiromašniji deo društva“, kaže on.

Kontinuirani deficit veliki problem

S obzirom da Srbija nema morski ribolov, postoji kontinuirani deficit u trgovini ribom i proizvodima ribarstva.  Najmanji deficit je zabeležen 2007. godine kada je iznosio nešto manje od 20 hiljada tona, dok je najveći – 34 hiljade tona zabeležen 2017. godine, objašnjava Marković za naš portal.

Kako naglašava, u poslednjih 15 godina uvoz se kretao između 20,6 (2007.) i 36 hiljada tona (2018.), za šta je izdvojeno od 49,4 miliona dolara (2004.) do skoro 102 miliona dolara (2018. godine). 

Za razliku od velikog uvoza, izvoz je veoma mali, i kreće se od 696.9 tona (2012.) do 2.095 tona (2018.), od čega je ostvaren prihod od 4,1 milion dolara (2004.) do 17,5 miliona dolara (2018.). 

„Zahvaljujući lososu i tuni koje srpske firme uvoze iz Norveške, Indonezije i Španije, pa posle prerade i izvoze u zapadne zemlje, izvoz ribe iz Srbije u poslednjih nekoliko godina raste. Ova profitabilna ideja je bazirana na jeftinoj radnoj snazi i manjim troškovima proizvodnje, koju je iskoristilo 16 srpskih firmi“, kaže naš sagovornik.

Prilikom uvoza i izvoza, zemlje CEFTE i Evropska Unija su najvažniji trgovinski partneri. Kada je u pitanju uvoz, procenat koji čine zemlje CEFTA je svega 3,2, a u ukupnom izvozu, ostale zemlje u proseku čine svega 2,8 odsto.

Profesor Poljoprivrednog fakulteta objašnjava da Srbija ima sve preduslove da sa vrlo velikog deficita u spoljnotrgovisnkoj razmeni brzo ostvari ogroman suficit i da u šaranskom ribarstvu postane ono što je Norveška u pastrmskom, pre svega u proizvodnji lososa.

„Srbija ima velike slobodne neplodne površine u Vojvodini, pre svega na prostoru Banata, koje se ne mogu koristiti za druge namene, a pogodne su za izgradnju šaranskih ribnjaka. Posebno je važno i istaći da bi se nakon dve do tri decenije korišćenja neplodnih površina kao šaranskih ribnjaka unapredio kvalitet zemlje i na takvim površinama bi se značajno poboljšala plodnost, a time i omogućilo da se takve površine u narednom periodu mogu koristiti i za druge kulture poput ratarskih“, zaključuje naš sagovornik.