Norveški standard, srpski san

Prema istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije iz 2020. godine, ljudi starosti do 30 godina koji žele da odu iz Srbije u neku drugu državu da žive i rade, kao glavni razlog seobe navode niski standard ili to što ne mogu da pronađu posao za koji su se školovali (a da je dobro plaćen).

Jedna od zemalja za koju vlada prilično veliko interesovanje po pitanju trajnog iseljenja iz Srbije je Norveška. Ova država na krajnjem severu Evrope ima BDP po glavi stanovnika od 67.176 dolara, i spada u razvijene i bogate zemlje sveta. To ne treba da čudi, jer je doživela procvat pronalaskom nafte u svom moru početkom šezdesetih godina prošlog veka, te je je do danas akumulacijom kapitala kroz tri fonda, Državni penzioni fond Global, Državni penzioni fond Norveške i Naftni fond, uspela da održi i razvija svoju ekonomiju.

Put do Norveške iz Srbije, u smislu traženja bolje egzistencije i ekonomskih uslova života, može da bude veoma jednostavan, ali istovremeno i komplikovan. Postoji više razloga zbog čega je to tako. Prvi je to što Srbija nije članica Evropske unije, te je građanima Srbije teže da odu, jer moraju da pronađu posao u struci, odnosno da se njihova diploma bilo kog stepena obrazovanja poklapa sa poslom koji bi tamo obavljali (tako, na primer, diplomirani politikolog mora odlično da govori norveški jezik). Nema „rada na crno“, nema nikakvih „krivina, veza, vezica“ sve papirološki mora da bude regularno.

Zatim, jezik. Norveški jezik je prilično težak, ali ne i nesavladiv, a većina poslova u ovoj zemlji obavlja se na ovom skandinavskom jeziku.

Ne možemo da izostavimo ni klimu. Ko ne voli kišu, i dosta snega, a mnogo manje sunca, treba dobro da razmisli da li bi se odlučio na ovaj korak.

Ukoliko odlučite da potražite posao u zemlji blagostanja, razvijene demokratije, visokog nivoa kulture i poštovanja različitosti, veće su šanse ako ste po zanimanju lekar, pedagog, a imate u ponudi i sve vrste zanata u rukama, poput konobara, frizera, električara, stolara…

Koliko košta život u Norveškoj?

Prema raspoloživim podacima sa internations.org, cene života u Norveškoj razlikuju se od grada do grada. Najskuplji je glavni grad Oslo. Mesečni troškovi bez rentiranja stana su oko 1.050 evra, dok četvoročlanoj porodici treba oko 4.000 evra. Cene iznajmljivanja stanova na mesečnom nivou se kreću od 800 evra u Stavangeru, do 1.200 u Oslu.

Od osnovnih namirnica, litar mleka košta 1,5 evra, kutija od desetak jaja oko tri evra, kilogram govedine oko tri evra, kilogram krompira 1,5 evra. Flaša piva četiri evra, a flaša vina 16 evra.

Odlazak u bioskop za jednu četvoročlanu porodicu košta oko 150 evra, gledanje predstave u pozorištu 30 evra manje. Ručak u restoranu, ne nekom luksuznom, je oko 120 -150 evra, izlet brodom oko 200 evra. Prosečna plata u Norveškoj na godišnjem nivou iznosi 644.000 norveških kruna ili 63.000 evra.

Doktorka koja je potražila sreću daleko od Srbije

Nije lako spakovati kofere i otići u bilo koju stranu zemlju, pa čak i ako u svojoj imate, kako se smatra, dobar posao i prihode. Ipak, doktorka stomatologije Anđelka Cvijić je prošle godine rešila da se sa svojom porodicom preseli u Norvešku, i sada živi i radi u Bergenu, a za naš portal priča zašto je otišla:

„Ja sam u Norvešku došla sa svojih 40 godina. Kao i svi građani Srbije, iskusila sam nemaštinu, sankcije, embargo, ratove, bombardovanje. Dugo nisam mogla da se pomirim sa tim da Srbija nikada neće biti mirna luka. S obzirom da sam postala majka, osećala sam ogromnu odgovornost da svom detetu pružim normalan život – ne mislim na novac -samo mislim na bezbrižnost, sigurnost na svim nivoima, mogućnost izbora. Za mene je Srbija postala brod koji tone u kulturološkom i političkom smislu. Mislim da mladi nemaju budućnost u toj zemlji, i pitanje je vremena kada će se većina stanovništa, naročito mladih, iseliti.“

Na pitanje da li je Norveška skupa zemlja za život, naša sagovornica se generalno ne bi složila.

„Postoje delovi koji su manje naseljeni i tamo život nije skup. Tu gde mi živimo mogu vam reći da su cene skoro kao u Beogradu. Ako govorimo o hrani, voće i povrće koštaju isto kao i na Kalenić pijaci. Meso je skuplje, ali je i kvalitetnije, a riba je defintivno jeftinija nego u Srbiji. Hleb i peciva su dvostruko skuplji nego u Srbiji. Njihovi političari su omogućili svima da imaju pravo na pristojan život i na osnovne stvari, što će reći hrana i garderoba su svima dostupni. To se i ne dovodi u pitanje“.

Ipak, ima i nekih propusta, koji na prvi pogled deluju loše, zbog samog imidža zemlje, ali u praksi to i nije tako.

„Ružno zvuči, ali sve vannastavne aktivnosti za decu su jako skupe, pa i produženi boravak u školi takođe. Ali opet moram da podvučem da je norveška vlada i to rešila tako što je samohranim roditeljima i onima sa manjim primanjima omogućila besplatne vannastavne aktivnosti. Cilj svih ovih povlastica je da ne dođe do raslojavanja društva i da svi imaju jednake mogućnosti. To primenjuju na svim nivoima. Roditeljski sastanak je uvek jedan na jedan, nema potrebe da se ističe ko je najbolji a ko najgori u razredu“, priča Cvijić i dodaje da je neisplativo sedeti po kafićima ceo dan, jer je šoljica kafe od četiri do pet evra.

„Ono na šta se Norvežani najviše žale je to što je skup alkohol. Nisam baš neki poznavalac, ali četiri limenke piva koštaju 2.500 dinara“.

Norvežanima je jako važno da uživaju na poslu, da rade bez stresa i pritiska, i kako Cvijićeva objašnjava, većini to i uspeva.

„Nisu baš poznati kao veliki radnici i koriste sve moguće povlastice sistema. Tu nastupamo mi, stranci, koji se non-stop dokazuju, koji sve mogu i ginu na poslu u strahu da ne dobiju otkaz. Ovde nije lako dobiti otkaz, nikada, ali nikada se neće desiti da dođete na posao i da vas otpuste. Prava radnika su velika, postoje i sindikati koji štite radnike i pomažu ako se jave neki problemi. Ono što je ovde poznato je ta bukvalno prevedena ravna struktura, to znači da su svi jednaki. Radnici nekada ni ne znaju ko je šef jer on sa njima podjednako naporno radi, a ne provodi pola radnog vremena u kafanama“.

Kao i u svakoj ozbiljnoj državi minut proveden duže na poslu se plaća. Postoji i različita cena radnog sata ako radite popodne ili vikendom. Cena radnog sata zavisi od kvalifikacije i godina radnog staža. Sve u svemu, jedan sistem koji sjajno funkcioniše“ ističe naša sagovornica.

Uslovi odlaska

Za naš portal vlasnica škole norveškog jezika Saga u Beogradu, Zorica Nikolić Marković, govori o uslovima odlaska.

„Norveška je od pojave problema sa pandemijom korona virusa pokazala da joj nedostaje veliki broj radnika svih profila. Na prvom mestu to su medicinski radnici, ali sada su to i ugostiteljski radnici, sa vrlo izraženom potražnjom. Ranije je dobijanje ugovora za posao od strane poslodavca bio dovoljan uslov za ulazak u zemlju“.

Nikolić Marković ističe da je najčešći razlog učenja norveškog jezika prvenstveno selidba, pa potom studiranje, bračni partner koji je Norvežanin, ali ima i mladih koji upisuju ovaj jezik jer žele da budu spremni za odlazak iz Srbije.

„Za Norvešku se odlučuju oni koji poznaju život u Skandinaviji i sve prednosti u odnosu na ostatak sveta. Sve zemlje iz te oblasti, uključujući i Norvešku, imaju najviši životni standard, koji podrazumeva kako materijalnu stranu, tako i poštovanje ljudskih prava, ekološku svest, naročito o zaštiti životne sredine, čist vazduh, vodu, okruženje. Norveška je zemlja gde je čovek na prvom nestu, u svakom pogledu. Evo jednog primera koji govori o tome, cilj im je da nemaju ni jedan gubitak života u saobraćajnim nesrećama izazvanim ljudskim faktorom. Zbog toga imaju godišnje najviše petoro ljudi koji su poginuli u saobraćajnim nesrećama u celoj zemlji“, ističe naša sagovornica.

Što se tiče profesija, norveški jezik prvenstveno uče zdravstveni radnici, i to oni sa srednjom medicinskom školom i farmaceuti. Do pre četiri godine za bolničare je bilo potrebno znanje norveškog jezika na nivou B1 i takozvana autorizacija koja se dobijala samo slanjem dokumenata u njihovu državnu agenciju Helsedirektorat.

„Sada je dobijanje autorizacije za bolničare zahtevnije. Odlazak farmaceuta u Norvešku je i dalje relativno jednostavan, potrebno je znanje jezika na nivou B2 i licenca koja se dobija samo slanjem dokumenata. Učenici norveškog jezika su inženjeri, lekari, kuvari, električari“, objašnjava Nikolić Marković i dodaje da je prosek godina njenih učenika 35.