Odavanje poslovne tajne može biti krivično delo

Poslednjih godina u poslovanju se odomaćio ugovor o poverljivosti, odnosno NDA, što predstavlja skraćenicu od „Non-Disclosure Agreement”. U našem pravu ustalio se kao izraz kojim se označava neodavanje tajni ili obavezivanje na poverljivost i čuvanje podataka u smislu ugovora.

Značaj ugovora o poverljivosti ogleda se u tome što on predstavlja instrument kojim se štiti konkurentna prednost učesnika na tržištu, odnosno sredstvo kojim se sprečava da treća lica dođu do informacija čija upotreba ima određenu ekonomsku ili stratešku vrednost, a koje inače nisu javno dostupne, niti lice na drugi način može doći do tih informacija.

„Primera radi, informacije koje mogu biti predmet ugovora o poverljivosti su informacije o nekim specifičnim znanjima, proizvodima, softverskim programima, klijentima, kao i informacije o planovima, projektima i strategijama učesnika na tržištu. Opšte gledano, svaka informacija koja učesniku daje konkurentnu prednost na tržištu, može biti predmet ugovora o poverljivosti“, objašnjavaju za Biznis.rs iz advokatske kancelarije Milošević.

Ovaj ugovor je pre svega preventivno sredstvo kojim se smanjuje rizik, ali i obezbeđuje sigurnost učesnika u određenom poslovnom poduhvatu da neće doći do otkrivanja informacija koje ugovorne strane dele među sobom.

Upravo iz tog razloga se ugovor o poverljivosti najčešće zaključuje već u fazi pregovora, pre zaključenja glavnog ugovora, jer je često već u toj fazi neophodno otkriti poslovnom partneru informacije koje imaju određenu vrednost.

Naši sagovornici navode da se u Srbiji ovaj ugovor najčešće koristi kao propratni prilikom zaključenja ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji u privrednim delatnostima gde se primenjuju različite vrste tehnologija, kao npr. u IT sektoru, investiranju u start-up kompanije, ali i u oblasti bankarskog poslovanja.

Šta je bitno znati pre potpisivanja ugovora?

Imajući u vidu značaj obaveza koje ugovor o poverljivosti stvara za ugovorne strane i ozbiljnost posledica koje kršenje ovog ugovora može proizvesti, veoma je važno precizno formulisati svaku odredbu ovog ugovora.

„Pre svega, neophodno je precizno definisati odredbu kojom se određuje šta predstavlja poverljive informacije. To znači da je prilikom određivanja poverljivih informacija naročito važno uspostavljanje balansa između efikasne zaštite poverljivih informacija i nametanja razumnog tereta primaocu poverljivih informacija, a sve radi uspostavljanja uspešne i efikasne poslovne saradnje“, kažu iz advokatske kancelarije Milošević.

Takođe, precizno formulisanje poverljivih informacija važno je u cilju sprečavanja svakog eventualnog pozivanja na zabludu u slučaju kršenja obaveze poverljivosti.

Pored toga, treba obratiti pažnju i na precizno određivanje lica kojima će informacije biti dostupne kao i način na koji će se ta lica obavezati na poverljivost (obično je ova obaveza već regulisana ugovorom o radnom angažovanju, s tim da se ponekad zahteva i pisana izjava lica kojom se ista obavezuju na poverljivost).

Takođe, veoma je važno precizno definisati vreme trajanja samog ugovora o poverljivosti, odnosno da li obaveza poverljivosti traje koliko i glavni ugovor, odnosno sam poslovni odnos zbog koga se ugovor o poverljivosti i zaključuje, ili se propisuje da obaveza poverljivosti ostaje i određeno vreme nakon isteka ili raskida ovog ugovora.

Odavanje poslovne tajne je kažnjivo

Povreda poslovne tajne predstavlja privredni prestup, ali i krivično delo. U Srbiji ne postoji ustaljena praksa o rasponu u kom se kreće visina kazni za nepoštovanje ugovora, već to zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, odnosno od toga koliku ugovornu kaznu će same ugovorne strane propisati za kršenje obaveza.

„Glavni faktori koje ugovorne strane uzimaju u obzir prilikom ugovaranja ugovorne kazne su vrednost informacija čija se poverljivost ugovorom štiti i visina eventualne štete koja može nastati ako informacije budu otkrivene“, kažu advokati iz Milosevic-Law Firm.

Bez obzira na to da li je u ugovoru o poverljivosti propisana ugovorna kazna, prekršilac može biti odgovoran za naknadu prouzrokovane štete (stvarne štete i izmakle dobiti), u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima.

Pri tome, prema srpskom Zakonu o zaštiti poslovne tajne, ako je prekršilac odredbe o zaštiti poslovne tajne povredio namerno, oštećeni umesto naknade štete može zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene naknade koju bi primio za korišćenje informacije koja se poslovnom tajnom štiti.

Takođe, treba imati u vidu da je prema srpskom pozitivnopravnom zakonodavstvu, odavanje poslovne tajne, što predstavlja i kršenje ugovora o poverljivosti, privredni prestup i krivično delo.