Otrovni električni i elektronski otpad najčešće završi gde ne treba

Električni i elektronski otpad nastaje pre svega u industriji i privredi, ali i svakodnevno u domaćinstvima. Ovu vrstu otpada pretežno čini odbačena tehnička oprema. Iz dostavljenih izveštaja o izvozu, dobijen je podatak da je u 2020. godini iz Srbije izvezeno 4,88 tona električnog i elektronskog otpada. U istoj godini je, prema pristiglim podacima, prerađeno 41.716 tona otpada.

„Ova vrsta otpada vrlo je zastupljena kategorija sa konstantnim rastom. U ovu kategoriju spadaju brojni iskorišćeni prozvodi: mobilni telefoni, računarska oprema i bela tehnika, mali kućni aparati i industrijska elektronska tehnika i mnoge druge podkategorije otpada. Jednostavno rečeno – sve što koristi električnu energiju nakon upotrebe postaje EE otpad“, objašnjava za Biznis.rs ekspertkinja za upravljanje otpadom Kristina Cvejanov.

U Ministarstvu za zaštitu životne sredine za Biznis.rs kažu da se električni i elektronski otpad predaje ovlašćenim pravnim licima radi daljeg tretmana i odvajanja reciklabilnih komponenti iz njega, radi ponovnog iskorišćenja otpada kao sirovine.

„U tom smislu, operaterima postrojenja za tretman dodeljuju se i podsticajna sredstva za dalji razvoj tehnologija i inovacija u pogledu tretmana ove vrste otpada. Građani se mogu informisati putem Javno komunalnih preduzeća i dobiti smernice gde i na koji način mogu bezbedno predati svoj otpad. Onaj otpad koji se ne može tretirati u Republici Srbiji, izvozi se“, kažu u resornom ministarstvu.

Kako ističe Cvejanov, rast kupovne moći i ubrzani razvoj tehnologije doprineo je značajnom skraćenju veka trajanja svih elektronskih i električnih proizvoda, dok je fokus proizvođača na ekonomiji obima prodaje i stvaranju profita, a ne na kvalitetu i dužini trajanja proizvoda.

„Posledica su velike količine EE otpada, koje se u Srbiji još uvek recikliraju u nedovoljnom obimu. S obzirom na to da su privredni subjekti po zakonu obavezni da svoj EE otpad predaju ovlašćenom sakupljaču/recikleru, procentualno najveći deo recikliranog EE otpada je preuzet od privrednih subjekata. Prema Izveštaju o posebnim tokovima otpada za 2020. godinu, upravo objavljenom na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine, u prošloj godini prerađeno je 41.716 tona EE otpada. Na tržište je plasirano 19.425 tona i 23 miliona komada“, ističe naša sagovornica.

U Ministarstvu je rečeno da se trenutno radi na izmeni i dopuni Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada.

„Izmene se odnose na obrasce dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavljanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način plaćanja naknade“, rečeno je u Ministarstvu.

Cvejanov napominje da većina EE otpada spada u opasni otpad, jer sadrži supstance opasne po zdravlje čoveka i životnu sredinu.

„Po životnu sredinu jedini prihvatljiv način tretiranja otpada jeste njegovo ponovno korišćenje i reciklaža, ali ne treba smetnuti sa uma da je u hijerarhiji upravljanja otpadom reciklaža jedna od krajnjih opcija. Upravljanje otpadom počinje od njegove prevencije – odnosno smanjenja proizvodnje otpada. U slučaju EE opreme bitno pitanje je vek trajanja kućnih aparata. Podaci Evropske agencije za životnu sredinu pokazuju da je ostvareni vek trajanja proizvoda – mobilnih telefona, televizora, mašina za pranje rublja i usisivača niži nego dizajnirani rok trajanja. Ne samo da se sa kupovnom moći potrošača smanjuje period korišćenja EE opreme, već i sami proizvođači dizajniraju aparate sa kraćim vekom trajanja, koji se često i brzo povlače iz upotrebe tako da nedostaje i rezervnih delova za njihovu opravku, pa su potrošači prinuđeni da kupuju nove“, navodi ekspertkinja za upravljanje otpadom.

Sve manje je servisa za popravku EE opreme, pa tako uglavnom prvi izbor nakon kvara biva kupovina novog proizvoda.

„Odlaganje električnog i elektronskog otpada na deponije ne bi smelo da bude prihvatljiva opcija u društvu koje je dostiglo ovaj nivo hiperprodukcije i masovnog korišćenja električne i elektronske opreme. Paradoks je da smo svoje privatne i poslovne živote u potpunosti vezali i učinili zavisnim od korišćenja opreme koja radi na struju, a nismo dostigli taj nivo da sav ovaj otpad sakupimo, recikliramo i ponovo iskoristimo. I što je najvažnije, sprečimo da otrovne supstance iz nje završe u životnoj sredini. A završavaju. I to ne samo na deponijama, već i u vrtačama, potocima, rekama, šumama. Samo jedan mililitar žive zagadi 1.000 litara vode, dok Freon iz jednog frižidera zagadi vazduh kao vožnja automobila u dužini od 2.000 kilometara“, otkriva naša sagovornica.

Gde reciklirati EE otpad?

U Srbiji postoji više postrojenja za reciklažu električnog i elektronskog otpada, od kojih se najveće nalazi u Nišu i ima najviši nivo tehnologije reciklaže frižidera, dok je Pančevo poznato po reciklaži sijalica. Reciklaža električnog i elektronskog otpada je zapravo jedini tretman opasnog otpada u Srbiji, ostale vrste se ili izvoze u zemlje EU radi tretmana, ili se odlažu na deponije.

„Iako postoji solidna industrija reciklaže, sakupljanje EE otpada iz domaćinstava još uvek nije adekvatno razvijeno. I to građani primećuju kad im se uređaji pokvare i shvate da ne znaju šta bi sa njima osim da ih bace u komunalnu kantu. Ni jedno komunalno preduzeće u Srbiji nije uspostavilo infrastrukturu (reciklažna dvorišta) u kojima je građanima omogućeno odlaganje EE otpada iz domaćinstva, a mali broj trgovinskih objekata uz prodaju EE opreme pruža i uslugu preuzimanja pokvarenih, kako je to u Evropskoj uniji. Takozvane „take back“ kampanje omogućavaju potrošačima uštede u kupovini, jer se cena novog proizvoda umanjuje na konto predaje pokvarenog“, priča Cvejanov.

Ona smatra da u Srbiji postoji značajan prostor za rast sakupljanja i reciklaže EE otpada, i još veća potreba za tim, međutim, od gašenja Fonda za zaštitu životne sredine, od čega skoro da je prošla jedna decenija, recikleri posluju u nepredvidivim uslovima, pa nema ni značajnih investicija u razvoj sakupljačke mreže koja bi omogućila prikupljanje EE otpada iz domaćinstva.

„S obzirom na to da tretman opasnog otpada košta – što podrazumeva da vrednost sekundarne sirovine koja se “izvuče” iz proizvoda i proda reciklerima (metal, plastika itd.) ne može da pokrije trošak sakupljanja, prerade i konačnog tretmana, neophodno je da se iz naknade koju plaćaju proizvođači i uvoznici finansira trošak sakupljanja i tretmana. Iz tog razloga kompanije koje na tržište stavljaju EE proizvode dužne su po zakonu da plaćaju naknadu za posebne tokove otpada“, navodi naša sagovornica.

Ova sredstva uplaćuju se u budžet Republike Srbije, a zatim njime raspolaže Ministarstvo finansija, za razliku od pre, kada su se uplaćivala u Fond za životnu sredinu, kojim je raspolagalo Ministarstvo zaduženo za poslove zaštite životne sredine.

„Tada je naknada imala namenski karakter i trošila se u interesu zaštite životne sredine, u ovom konkretnom slučaju reciklažu EE otpada. Nakon 2012. godine Ministarstvo zaštite životne sredine dobija mali deo sredstava uplaćenih na ime različitih naknada (eko taksi), a sredstva opredeljena na ime pokrivanja troškova sakupljanja i reciklažu iz godine u godinu bivaju manja od onih koje recikleri traže i uz kašnjenja koja su ponekad i dramatična. Nije jasno šta je uzrok ovih kašnjenja i smanjivanja visine sredstava do nivoa za koji recikleri tvrde da ugrožava njihov dalji opstanak. Pogotovo zbunjuje što podaci, ali i izveštaji Fiskalnog saveta govore da su sredstva prikupljena u ovu svrhu ne samo dovoljna, već i premašuju troškove reciklera“, naglasila je Cvejanov.

Ekspertkinja smatra da je definitivno potrebna revizija regulatornog okvira, koja bi trebalo da razmotri i mogućnost obaveznog registra EE proizvoda i unapređenje sistema praćenja tokova ovog otpada i namensko i dovoljno finansiranje, koje će obezbediti sakupljanje EE otpada iz domaćinstva na teritoriji čitave Srbije.

„Odlaganje električnog i elektronskog otpada na deponije je slabo kontrolisano, pa je u paketu sa unapređenjem regulative potrebno obezbediti i unapređenje kontrole. Jedno je sigurno – veliki izazovi predstoje u regulaciji ovog toka otpada, a vremena je sve manje. Stanje u životnoj sredini je alarmantno, a klimatske promene sa sobom donose i poplave koje nam očas vrate bačene veš mašine i frižidere“, zaključuje Cvejanov.