Poznavanje stvarnih vlasnika kompanija najbitnije u bankarskoj industriji

Poznavanje stvarnih vlasnika kompanija je jako bitno u bankarskoj industriji jer je snažno regulisana, a postaje sve važnije i za druge industrije, rekla je na radionici o utvrđivanju stvarnih vlasnika kompanija projekt menadžer slovenačke ispostave kompanije Dun & Bradstreet Breda Jerič.

Ona je na diskusiji koju su organizovali Udruženje banaka Srbije (UBS) i Dun & Bradstreet navela da pravni okvir koji reguliše razotkrivanje vlasništva postoji već nekoliko godina, ali da se očekuje da će u budućnosti biti još direktiva i propisa koje će omogućiti još bolju pretragu stvarnog vlasništva u firmama. Stvarni vlasnici su, prema njenim rečima, veliki izazov zbog puno nejasnoća koje uključuju višestruke definicije, nedostatak tačnih registara i drugih važnih podataka.

„O njima se više priča sa pojavom terorističkih pretnji jer je ustanovljeno da se teroristi i oni koji se bave trgovinom ljudima finansiraju putem različitih mreža. Odgovarajući na ovakvu situaciju, na nivou Evropske unije (EU), kao i na globalnom nivou, države donose regulative protiv pranja novca i finansiranja terorizma“, navela je Jerič.

Opisujući proces saznavanja vlasništva u firmama, Jerič je istakla da je potrebno mnogo vremena za prikupljanje podataka, jer ono obuhvata više faza. U najvećem broju slučajeva, kako je navela, bilo je potrebno oko 10 sati potrage za stvarnim vlasnikom neke firme, a u ekstremnijim je trebalo čak i tri meseca, što sve skupa ima posledice u vidu vremena, troškova i potrebnih resursa. 

Govoreći o firmama u regionu ona je rekla da za najveći broj domaćih preduzeća može da se dođe do podataka o vlasnicima, a informacije se neretko ažuriraju na dnevnom nivou, dok je za inostrane firme koje posluju na ovim prostorima to dosta teži zadatak. 

„Nama je, dakle, puno lakše da dobijemo aktuelne podatke za kompanije koje posluju na lokalnom nivou, a veliki broj firmi i u Srbiji i Sloveniji je povezan sa stranim vlasništvom, nezavisno iz kojih zemalja dolaze, gde imamo problem sa prikupljanjem podataka“, istakla je Jerič.

Podaci o vlasništvu u firmama su, prema njenim rečima, direktno proporcionalni zakonodavstvu određene zemlje. Ako je ono, kao u Velikoj Britaniji, strogo – podaci su dosta transparentniji i može se doći do velikog broja bitnih informacija.  

„Ipak, ove baze nigde nisu na kraju 100 procentno dostupne u bilo kojoj zemlji, te u Engleskoj postoje podaci za 95, a to znači da za 200 hiljada firmi nije moguće dobiti podatke“, upozorila je ona.

Jerič kao još jedan primer nedostupnosti podataka o vlasništvu navodi i off shore kompanije u Engleskoj i u drugim krajevima sveta. 

Kada je reč o Sloveniji, ona ističe da su podaci za veliku većinu firmi javno dostupni, dok u nekim drugim zemljama postoje podaci o pojedinim vlasnicima udela u nekoj firmi. Tako postoje, kako ih je nazvala – razredi. Takođe, jedan od problema je činjenica da su neki podaci često konfliktni, odnosno nisu saglasni a, kako je dodala, postoje i različite kombinacije traženja vlasnika.

„Ako se fizičko lice promeni u sedmom nivou vlasništva, znači da se radi o globalnoj strukturi, onda nas zanima da li će neko u toj strukturi, na primer, na četvrtom nivou, registrovati ovu promenu“, naglasila je ona. 

Kada se radi o utvrđivanju vlasništva, najlakši slučaj je kada kompanija ima jednog vlasnika, ali je problem kada kompanije osnivaju nove kompanije, i tada dolazi do ogromnog umrežavanja, zbog čega treba jasno pratiti svaku novu strukturu u tom, kako ga je nazvala, porodičnom stablu firmi. 

Na naše pitanje da li je bilo nekih negativnih iskustava i kako određena firma reaguje kada sazna da je predmet istrage, Jerič kaže da nije bilo nikakvih problema zbog toga što se njihova istraživanja pre svega baziraju na javno dostupnim informacijama kojima može da pristupi bilo ko, pa i njena kompanija.