Nisu u Srbiji i na Balkanu cene visoke, nego su plate niske

Malo više od dve godine prošlo je otkako je Branimir Jovanović, ekspert za Balkan Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, u intervjuu za Biznis.rs ocenio da će ključni izazov za Vladu Srbije biti prevazilaženje strukturnih problema privrede.

U najnovijem razgovoru, za novembarski broj našeg časopisa, na pitanje da li se u međuvremenu nešto promenilo odgovara odrično.

“Sve je ostalo isto! Ništa se suštinski nije promenilo u srpskoj privredi kada uporedimo današnju situaciju sa onom pre dve godine. Najpre, kada je reč o rastu koji je bio relativno dobar u prvoj polovini godine, preko četiri odsto, i koji će se verovatno malo smanjiti u drugoj polovini, ali će i dalje biti oko četiri procenta – mi ne očekujemo da Srbija kao privreda ima više od četiri odsto rasta narednih godina. Zašto? Zato što je srpska privreda poslednjih 15-20 godina bila dosta nestabilna, imala je dosta velike fluktuacije.

Recimo, tokom poslednjih 15 godina je čak četiri puta doživela recesiju, odnosno pad BDP-a dva kvartala zaredom. To je previše! Obično ekonomisti smatraju da poslovni ciklus traje oko osam godina, što znači da bi trebalo da imate jednu recesiju svakih osam godina. U Srbiji je to na svake četiri. Ako pogledate prosečnu stopu rasta u poslednjih 15 godina, ona je tek oko dva odsto.

Srbija nikad nije imala duži period privrednog rasta većeg od četiri odsto. Bilo je to samo jednom, početkom 2000-ih godina, nakon pada Slobodana Miloševića, kada je tri godine zaredom rast BDP-a iznosio više od četiri odsto.”

Koji su to glavni strukturni problemi srpske privrede, koji traju već godinama?

“Srpska privreda je u poslednjih pet godina bazirana na dva stuba, a to su – visoke strane investicije i jaka domaća javna ulaganja u infrastrukturu. Fali vam treći stub, a to su ove godine realne plate, ali one ne mogu da rastu intenzivno deset odsto svake godine. Ono što fali kao stabilan treći stub, koji će stalno biti tu, su domaće privatne investicije. Ako pogledate najveće firme u Srbiji, to su sve strana preduzeća – nemate domaće snažne kompanije. Zašto su važne domaće firme? Profit koji one ostvare ostaje u zemlji i veća je verovatnoća da će reinvestirati taj profit. Takođe, potrebne su visokoinovativne firme, koje će nositi novu tehnologiju, povećavati konkurentnost, na neki način gurati napred”, ocenjuje Jovanović u intervjuu koji smo vodili na marginama konferencije o privredama Zapadnog Balkana u kontekstu EU integracija, održane krajem oktobra u glavnom gradu Albanije, Tirani.

Koliko bi najavljeno ograničenje kamata i bankarskih naknada kroz novi zakon o bankama koji je u pripremi moglo da utiče na građane i privredu?

“Đavo je u detaljima! Treba videti konkretno kakav je novi zakon i šta on donosi, ali ideja u principu nije loša. Ja sam uvek pristalica regulacije, ali mislim da Narodna banka Srbije malo kasni sa ovim merama, jer su sve kamate već počele da padaju. Trebalo je to uraditi pre godinu dana, kada su kamate rasle, tako da na ovaj potez gledam kao na svojevrsni populizam. Mislim da NBS hoće da pošalje poruku da brine o ljudima, da hoće da im pomogne, ali to neće imati nekog velikog efekta – niti na kamate banaka, niti na životni standard ljudi.

Ako Narodna banka Srbije stvarno želi da uradi nešto više po tom pitanju, morala bi propisani nivo kamata da postavi niže, mada svakako mislim da je prekasno za tu meru.”

A kako ocenjujete akcije ograničenja cena prehrambenih proizvoda?

“Moja poruka je slična. Ja sam čak i hvalio srpsku vladu kada je ograničila cene krajem 2021. godine, kada je inflacija u Srbiji dostigla osam odsto, još pre rata u Ukrajini. Govorio sam da je to dobra mera. Mi smo na institutu radili i jednu studiju koja je pokazala da zamrzavanje cena može donekle da kontroliše inflaciju. Ali, situacija sada nije ista kao pre 2-3 godine.

Aktivnosti Komisije za zaštitu konkurencije su u redu, treba voditi računa o zaštiti potrošača, ali treba kontrolisati sve, ne samo nekoliko firmi. I nisu cene u Srbiji visoke samo zbog supermarketa, tu treba biti realan. Imate i druge firme u lancu snabdevanja hranom, koje takođe treba obuhvatiti, ali i druge sektore, ne samo trgovinu.

Drugo, postoji i ona narodna izreka – nisu kod nas cene visoke, nego su plate niske. Da su plate u Srbiji i na Balkanu kao u Austriji, ljudi bi super živeli. Mislim da je ono na šta bi vlade u Srbiji i u regionu više trebalo da obrate pažnju – podizanje životnog standarda ljudi. Dakle, ne da limitiraju cene, nego da više budu fokusirani na rast plata. Kada budemo dostigli evropski životni standard, po platama, biće mnogo bolje.”

Fiskalni deficit i javni dug su za sada u prihvatljivim granicama, i u Srbiji i u regionu?

“Da, mislim da je to u redu. Ako se ne varam, prvih osam meseci je srpski budžet čak bio u suficitu. To će verovatno preći u deficit na kraju godine, ali fiskalna situacija nije tako loša. Ipak, vrlo je važno pomenuti da su isplate za kamate na javni dug znatno porasle poslednjih godina, pa će se u 2024. godini iz budžeta platiti 70 odsto više nego 2022. – 1,7 milijardi evra, u odnosu na jednu milijardu pre dve godine. Dakle, ako se pogleda na šta se troše pare, fiskalno stanje i nije sjajno, jer isplate za kamate rastu, što znači da umesto da trošite pare na bolnice, škole ili parkove, novac ide velikim bankama.”

Kako ocenjujete prioritete koji su postavljeni kod javnih i kapitalnih investicija? Svi se slažu da su nam potrebni putevi i infrastruktura, ali kod nekih projekata javnost baš i nije saglasna?

“Mislim da se zapravo previše grade putevi i da treba više graditi železnicu. Državne investicije bi trebalo da budu “zelenije” na neki način, one su uglavnom sive ili braon, odnosno zagađuju, a ne smanjuju zagađenje. Recimo, ono što ja lično primećujem kao neko ko živi na Zapadu i dosta putuje po regionu – kad dođem u Beograd, prvo što primetim je javni prevoz! Kada upoređujem sa Bečom ili Budimpeštom, bilo kojim većim gradom Centralne i Istočne Evrope, svaki od njih ima relativno dobar javni prevoz. U Beogradu nije tako.”

Koliki bi mogli da budu realni efekti projekata poput najavljene proizvodnje električnog automobila Fiat Grande Panda u Kragujevcu? Automobilska industrija trenutno “kašljuca” širom sveta.

“Mislim da je proizvodnja e-automobila dobra ideja, mada ne mogu da kažem da li će se ovaj projekat stvarno realizovati, jer je očigledno evropska automobilska industrija u krizi. To se vidi i po brojkama, nemačka proizvodnja automobila je pala za šest odsto u prvoj polovini ove godine, pao je i izvoz. Ipak, vidimo da u Istočnoj Evropi to još uvek nije slučaj.

Istočna Evropa uglavnom još uvek ima rast – i proizvodnje i izvoza, bar u prvoj polovini ove godine, tako da je pitanje kada će, i da li uopšte, kriza u Nemačkoj da se reflektuje na istok. Jedna mogućnost je da će se posledice osetiti sa zakašnjenjem, recimo od šest meseci, ali moguće da istok neće ni osetiti nemačku recesiju.

Mislim da za Srbiju nije loše da se okuša i u tehnologiji električnih automobila, ali takođe treba da bude svesna da ta industrija može da se smanji i mora da radi na diverzifikaciji privrede. Ne sme da bude previše zavisna od jedne države ili od jedne industrije. Zato čak mislim da je dobro, sa ekonomske strane, što se Srbija u poslednjih nekoliko godina malo odmakla od Nemačke i što je počela da privlači više kineskih investicija, jer tako igrate na dve strane. Ako Nemcima ne ide dobro – ići će Kinezima, i tako diverzifikujete svoj rizik.”

Koliko je to opasna igra, biti istovremeno dobar i sa Rusima i sa Kinezima i sa EU?

“To je dobro pitanje. Mislim da to jeste igra vatrom, ali ne znači da se uvek kada se igrate vatrom – izgorite. Čini mi se da Zapad prihvata to sedenje na više stolica i da cena za to nije ekonomska, nego politička, a odnosi se na Kosovo.”