Sindikalno udruživanje i pravo na efikasnu zaštitu i dalje nisu dostupni svim radnicima

Prema Izveštaju Evropske komisije za Srbiju za 2021. godinu, socijalni dijalog u našoj zemlji ocenjen je kao i dalje slab, a posebno kada je reč o uključivanju socijalnih partnera u razvoj javnih politika koje su relevantne za njih. Takođe, ocenjeno je da se kolektivni ugovori retko zaključuju u privatnom sektoru, čemu svedoči i postojanje samo dva granska kolektivna ugovora.

„Nažalost, u 2021. godini nije zaključen nijedan novi poseban kolektivni ugovor, dok je Vlada Republike Srbije donela odluku da visina minimalne cene rada za period od januara do decembra 2022. godine iznosi 201,22 dinara po radnom času (u neto iznosu). To dalje znači da prosečna minimalna neto zarada zaposlenog za ovu godinu utvrđena za prosečan mesečni fond od 174 sata i rada iznosi 35.012,28 dinara, čime je minimalac uvećan za 9,4 odsto u odnosu na 2021. godinu“, objašnjava za Biznis.rs prof dr Bojan Urdarević, jedan od autora Izveštaja o stanju radnih prava koji je izrađen u okviru projekta „Radna prava su naša prava“, koji Fondacija Centar za demokratiju realizuje uz podršku Međunarodnog centra Olaf Palme.

Kao i prethodne godine, i 2021. je obeležila potraga za adekvatnim rešenjima kako se nositi sa situacijom koja je proizašla iz pandemije bolesti Covid-19. Jedan od tako proisteklih problema jeste i sve rasprostranjenija primena rada od kuće i rada na daljinu, koji postaju uobičajena pojava.

„U pogledu Zakona o radu, kao matičnog propisa iz oblasti rada i radnih odnosa, u 2021. godini nije se ništa promenilo, iako isti nije u potpunosti usklađen sa komunitarnim pravom i međunarodnim radnim standardima. Trenutno, pomaka u pripremi novog Zakona o radu zaključno sa 31. decembrom ipak nije bilo, budući da radna grupa za izradu ovog zakona još uvek nije čak ni formirana, dok pandemija nažalost i dalje predstavlja izazov za ostvarivanje radnih prava“, ocenio je naš sagovornik.

On je napomenuo i da je važno ukazati i na trenutnu fragmentaciju radnog prava i na, kako kaže, neopravdano svođenje postojećeg Zakona o radu na skup elementarnih odredbi koje se ne primenjuju usled posebnih režima uređenja rada.

Preporuke za unapređenje radnog prava

Prema rečima prof. dr Urdarevića, potrebno je usvajanje potpuno novog Zakona o radu koji bi neka pitanja rešio na koncepcijski drugačiji način. Ovde se ukazuje na postojeću slabost zakonskog rešenja koje vrši deobu na „zaposlene“ i ostale radnike, gde samo ovi prvi uživaju zaštitu prava iz radnog odnosa.

„To znači da svim radnicima treba garantovati slobodu sindikalnog udruživanja, organizovanja i delovanja, koju trenutno nemaju, kao i da se radničkim predstavnicima obezbedi pravo na efikasnu zaštitu. U vezi sa tim neophodno je izvršiti uključivanje radnika koji nisu u radnom odnosu u kolektivno pregovaranje, s obzirom na to da su trenutnim zakonskim propisima oni nevidljivi za zakonodavca, pa tako ne mogu da budu članovi sindikata, niti da učestvuju u kolektivnom pregovaranju“, naglasio je naš sagovornik.

Dodao je da se kolektivni ugovori ne primenjuju na radnike koji nisu u radnom odnosu, niti oni mogu da utiču na donošenje, trajanje, tumačenje ili prestanak važenja zakonskih propisa, što je u suprotnosti sa međunarodnim radnim standardima.

„Da bi do izmene radnog zakonodavstva zaista i došlo, neophodno je ojačati socijalni dijalog, tačnije preispitati i relaksirati postojeće kriterijume za utvrđivanje reprezentativnosti sindikata i udruženja poslodavaca, uz razmatranje donošenja posebnog zakona kojim bi se regulisala njihova reprezentativnost. Takođe, neophodno je da se nastavi sa pružanjem podrške Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova Republike Srbije, koja se u prethodnom periodu pokazala kao vrlo važna institucija u oblasti zaštite individualnih i kolektivnih prava zaposlenih, najpre u javnom sektoru“, navodi prof. dr Urdarević.

Najslabija karika radnog prava u Srbiji

Kako je ocenio naš sagovornik, najveći izazov u radnom pravu u Srbiji jeste nepostojanje adekvatnog pravnog okvira za pojedine radnopravne institute, posebno nakon izbijanja pandemije korona virusa, kao i neprimenljivost pojedinih odredaba u praksi, što dovodi do velikog broja radnih sporova i problema sa kojim se suočavaju zaposleni, ali i poslodavci.

„Donošenje novog Zakona o radu treba da se utvrdi kroz kvalitetan tripartitni socijalni dijalog, kojim će se obezbediti visok stepen saglasnosti svih socijalnih partnera oko najvažnijih pitanja, s obzirom na to da je do konsenzusa gotovo nemoguće doći. Kao najslabiju kariku u ovoj oblasti, ističemo upravo socijalni dijalog, tačnije njegovu slabu zastupljenost, što na kraju i dovodi do kolebljivih i neodlučnih zakonski rešenja, koja, čini se, ne odgovaraju nikome“, smatra prof. dr Urdarević.

Bez jasno uspostavljenih kriterijuma reprezentativnosti socijalnih partnera, njihove stvarne zainteresovanosti da se pitanja unapređenja položaja radnika urede u skladu sa međunarodnim instrumentima i pravnim standardima Evropske unije, njegov zaključak je da je teško očekivati da će se bilo šta značajnije promeniti u ovoj oblasti u narednom periodu.