SRBIJA I MMF Novi aranžman na pomolu?

Posle zvaničnog saopštenja MMF da je uspešno okončan savetodavni aranžman sa Srbijom, ministar finansija Siniša Mali je najavio da će već tokom januara početi razgovori sa misijom Međunarodnog monetarnog fonda oko novog aranžmana Srbije sa tom finansijskom institucijom.

Kad god se u Srbiji govori o odnosima sa MMF, u stručnoj ali i u najširoj javnosti javljaju se različiti stavovi o tome da li je novi aranžman sa Fondom neophodan. I pored činjenice da su poslednja dva aranžmana Srbije sa MMF veoma uspešno i glatko realizovana, sa prilično velikom saglasnošću srpskih ekonomskih vlasti i Fonda oko reformskih mera, a koju su pratili i veoma dobri makroekonomski rezultati Srbije, u javnosti u Srbiji je još uvek prisutan stereotip da MMF od Srbije uglavnom traži nepopularne i teške reformske mere (kao ostatak sećanja na nekadašnje teške i ponekad neuspešne aranžmane sa Fondom).

Istina je uglavnom ,,negde između”. Sigurno je da bi bilo dobro kada bi Srbija mogla sama da sprovodi potrebne ekonomske reforme bez ,,saveta” neke međunarodne finansijske institucije, koja ima takav renome kao što ga ima MMF. I pored činjenice da Srbiji ni ovaj put neće biti potrebna finansijska pomoć MMF, bilo bi dobro da se nastavi reformski put pod “savetodavnim” nadzorom Fonda, koji se i proteklih nekoliko godina pokazao kao veoma koristan, posebno u procesu fiskalne stabilizacije.

Pozitivna je činjenica da su ekonomske vlasti Srbije poslednjih nekoliko godina bile na istoj “talasnoj dužini” sa MMF, jer je to omogućilo da se sprovede čitav paket bitnih reformskih zahvata, od uvođenja eUprave do stvaranja stabilnih okvira fiskalne politike, što je i omogućilo Srbiji da napreduje na rang listi Svetske banke “Doing Business” i da unapredi svoj kreditni rejting.

Naravno, Srbija je daleko od toga da je zaokružila svoj reformski proces. Narednih godina ekonomske vlasti očekuje reforma javnih preduzeća, završetak privatizacije preostalih velikih državnih preduzeća, sređivanje stanja u sistemu plata u javnom sektoru, borba protiv sive ekonomije i korupcije, dalje unapređenje ambijenta za poslovanje i investiranje, nastavak procesa digitalizacije kao i značajna ulaganja u segment zaštite životne sredine i komunalnu infrastrukturu.

Reformski proces često podrazumeva teške i nepopularne mere, zbog čega ekonomske vlasti mogu da padnu u iskušenje da ih odlože ili čak da od njih odustanu. Zbog toga je i dalje potreban ,,savetodavni nadzor” institucije kakva je MMF, ako ni zbog čega drugog, a ono kao međunarodna verifikacija ispravnosti srpskih reformi, a to je dobar signal i za nove strane investitore, ali i za rejting agencije.

Sigurno je da Srbiji u ovom trenutku ne treba novac MMF, jer joj kreditni rejting omogućava da se zadužuje na međunarodnom tržištu kapitala po povoljnijim uslovima, ukoliko se za to pojavi potreba.

Sa druge strane, Srbiji je i dalje potreban međunarodni partner u sprovođenju reformi, i to u svojstvu “savetnika”, zbog već pomenutih benefita, i zato je realno očekivati da će Srbija nastaviti saradnju sa MMF, pod uslovima koji će verovatno biti slični onima iz prethodnog aranžmana. Nije na odmet imati uz sebe MMF posebno u izazovnom vremenu oporavka od posledica pandemije korona virusa.