Bez kolektivne tužbe nema brige o pravima kupaca

Vlada Srbije usvojila je predlog Zakona o zaštiti potrošača koji se najavljuje od 2019. godine. Nacrt bi uskoro trebalo da se nađe pred narodnim poslanicima, a cilj novog zakona jeste uapređenje prava kupaca i usaglašavanje sa evropskom zakonskom regulativom.

Novi Zakon trebalo bi da ispravi nedostatke postojećeg koji se pre svega odnose na vansudsko rešavanje potrošačkih sporova i uvođenje precizne evidencije broja sporova koji se vode pred sudovima. Takođe, jedna od odredbi zakona vezana je za zaštitu kupaca turističkih aranžmana, ali i uvođenje registra „Ne zovi“ za regulisanje nestrpljivog poslovanja privrednih subjekata koji telefonski nude različite proizvode.

Zaštita potrošača zavisi od sudova

Puna zaštita potrošača nije moguća bez efikasne sudske prakse. Utisak je da je srpsko zakonodavstvo propustilo priliku uspostavljanja pravne regulative u zaštiti potrošača zakonima koji su doneti 2011. i 2014. godine.

„To se naročito odnosi na izmene Zakona o parničnom postupku, gde je ukinuta kolektivna tužba koja je 2009. godine bila u pomenutom zakonu. Ustavni sud je članove koji su se odnosili na kolektivnu tužbu proglasio neustavnim zbog loše formulacije. Mi smo kao društvo izgubili pravo kolektivne tužbe. Kolektivna zaštita koja se sada sprovodi u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacije postoji kao upravna mera, gde se trgovac opomene. Zatim trgovac kaže ‘neću časna reč’ i najčešće se sve na tome se završi“, objašnjava za Biznis.rs predsednik Nacionalne organizacije potrošača Goran Papović.

Iz Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija kažu da će primena ovog zakona uskladiti potrošačka prava građana Srbije sa novim propisima Evropske unije koji se odnose na paket aranžmane i povezane putne aranžmane.

Papović naglašava da ukoliko direktiva koja se odnosi na turistička putovanja nije stavljena u Zakon o turizmu, onda Zakon o zaštiti potrošača ne donosi ništa novo. Isto važi i kada u Zakonu o turizmu ne stoji upućujuća norma da se u konkretnom slučaju primenjuje Zakon o zaštiti potrošača.

„Zakon iz 2014. godine obuhvata sve direktive Evropske unije koje su prenešene. U tom delu idemo u korak sa Evropom. Izgleda lepo, ali nema ko da primenjuje. Postoje novine koje se odnose na prekršaje, odnosno prekršajne naloge. Ne znamo o kojim prekršajnim nalozima se radi i kojim podzakonskim aktom je određeno da se prekršaji trgovaca mogu naplatiti kao mandatne kazne. Sve što je prekršaj završi na sudu, posle dve godine zastari i onda se to plati iz budžeta, odnosno iz džepa građana. Kada budemo znali gde možemo da uputimo kolektivnu tužbu, možemo pričati o punoj i efikasnoj zaštiti potrošača“, objašnjava Papović.

Nacrt zakona propisuje obavezu trgovca da napravi proračun sa specifikacijom i pisanu saglasnost potrošača prilikom pružanja usluge. To bi trebalo da spreči neprijatna iznenađenja koja se često dogode kada klijent sazna visinu računa posle popravke aparata ili nekog kvara. Propisana je obaveza pismene saglasnosti kupca za uslugu skuplju od 5.000 dinara.

Može li obavezna sudska evidencija ojačati poziciju potrošača?

Ipak, jedna od najvažnijih odredbi odnosi se na postojanje evidencije sudskih sporova koje potrošači pokreću protiv trgovaca. Tako će se u svakom trenutku znati tok postupaka i presude koje su donete u konkretnim slučajevima. Naš sagovornika kaže da će i prilikom primene ovih odredbi biti određenih poteškoća.

„Plašim se da je to samo lepa želja. Koliko predmeta imamo zatrpanih kada su u pitanju banke, kada je u pitanju vodovod ili nešto drugo? Da li će potrošač da prijavi nekoga zbog viršle ili litra soka? Trenutno nijedna sudska zaštita ne pruža potrošaču nadoknadu“, navodi Papović.

Jedna od najvažnijih odredbi odnosi se na upis brojeva telefonskih trgovaca u registar „Ne zovi“. Potrošačima je time omogućeno da izbegnu telefonsku prodaju, koja je poslednjih nekoliko godina postala noćna mora u mnogim domaćinstvima.

„Ako je to novina, onda je neko malo zalutao. Ministarstvo ima samo jedan podzakonski akt koji se odnosi na time sharing, odnosno podeljena putovanja. Dvadeset godina koliko se ja bavim zaštitom potrošača imali smo samo jednu prijavu za ‘time sharing’ (iznajmljivanje nekretnine za odmor različitim osoba, a koriste je u okviru utvrđenog vremenskog razdoblja). Taj podzakonski akt prepisan je doslovce kako je u Evropskoj uniji, ali nijedan drugi podzakonski akt nije napravljen za ‘time sharing’. Tako je registar „Ne zovi“ mogao da se uredi na osnovu postojećeg zakona“, navodi Papović.