Budućnost malih tekstilnih radionica je u udruživanju

Kada je pandemija zakucala na vrata, mnogi poslovi su dovedeni u pitanje. Opstali su oni koji su imali znanja, veštine, resurse da prevaziđu prepreke i sačekaju da se situacija stabilizuje. O tome kako se snašao u teškoj novonastaloj situaciji, kao i o tome sa kakvim se sve problemima suočava tekstilna industrija, za Biznis.rs govorio je Anatoli Beić, vlasnik firme Betex Plus iz Rume.

„Kada je došla kriza, pandemija i rat u Ukrajini, improvizovao sam, trošili smo stare zalihe, izgubili smo dosta mušterija, došli su veliki sistemi poput kompanije Pepco. Ostali smo bez kupaca, veliki broj ljudi se preorijentisao da kupuje u tim sistemima. Oni imaju nerealno niske cene, tako da su baš svi proizvođači u ovoj delatnosti imali problem, znam i neke koji se nisu preorijentisali i snašli i koji su bili primorani da prekinu poslovanje. Ja sam se preorijentisao na internet prodaju i uslužno šivenje, jer nema stručne radne snage, mnogi se oslanjaju na manje sredine da bi našli nekog”, objašnjava Anatoli Beić.

Slaže se da ga je fleksibilnost spasila u vreme krize, takođe, dodaje da čovek mora da poznaje posao, materiju da bude maksimalno korektan i da čuva ljude, ako želi da opstane. Ističe i važnost raznovrsne ponude, posebno u vreme kada je situacija na tržištu neizvesna.

„Čovek kada radi posao, bilo koji, treba da ima lepezu proizvoda, pa kako ga steže obruč, da može da pravi nove ‘rupe’, da traži nove puteve. Zato smo u 2023. godini dopunili naš asortiman sa nekoliko proizvoda kako bismo opstali na tržištu”, priča Anatoli Beić.

Kada je u pitanju ciljna grupa za koju prave odeću, Beić ističe da su žene i tinejdžerke najveći potrošači. Žena će pre kupiti dve, tri majce za sebe u odnosu na muškarce – takva je procena preduzeća Betex Plus iz Rume.

Kada su u pitanju srednjoročni i dugoročni ciljevi, Beić budućnost svoje, ali i drugih firmi iz ove oblasti, vidi u udruživanju.

„Cilj u budućnosti mi je traženje partnera iz inostranstva za koga ćemo raditi uslugu ili mu ponuditi gotov proizvod. Istu problematiku ima i onaj preuzetnik u Nemačkoj, Austriji i onaj u Francuskoj, a to je nedostatak radne snage, mislim da manje radionice mogu da se organizuju da se napravi udruženje, i centralna radionica koja bi to obuhvatila i da pružamo usluge uslužnog šivenja. Za profesionalce nema para, a amateri mogu još više da vas koštaju, zato čovek mora da improvizuje i da bude spreman da se snađe u datim okolnostima”, objašnjava Beić.

Želi da on bude inicijator kada je u pitanju udruživanje, ovim poslom se bavi preko 25 godina i zna ko bi šta mogao uraditi.

„Veliki sistemi imaju razrađene poslove, oni neće da menjaju dobavljače, a mali sistemi su na umiranju, međutim, ako bi se ti mali sistemi udružili i ako bi se napravila dobra organizacija, mislim da tu ima prostora da se objedini 50 manjih proizvođača koji bi radili za neku centralnu firmu”, ističe Beić.

Planira i da traži subvencije od Fonda za regionalni razvoj kako bi uložio u opremu, kredit ili bespovratna sredstva. „Oprema bi mi zamenila dva radnika koji koštaju od 1.000 do 1.500 evra, tako da bi ulaganjem u mašine uštedeo i unapredio proizvodnju”, konstatuje Beić.

Naš sagovornik je, između ostalog, pojasnio i kako političke prilike na našem prostoru, ali i globalne, utiču na male preduzetnike..

„Nikada se ne zna šta će biti sutra, kako osvane preteći naslov u novinama, pazar se odmah prepolovi. Ukoliko Turska ne može nešto da izveze, nekim kanalima ta roba završi kod nas, ovo područje je zgodno da očiste svoje zalihe, par stotina hiljada majci sa nerealno niskim cenama naprave domaćoj proizvodnji totalni disbalans”, priča Beić o teškoćama sa kojima se suočavaju mali preduzetnici u tekstilnoj industriji.

Slaže se da se ništa neće desiti, dok se ljudi sami ne udruže i ne organizuju. „Niko nam neće pomoći, ako sami sebi ne pomognemo”, ističe još jednom Beić.